U našem projektu „Holokaust i Nakba“, Bašir i ja predlažemo drugačiji način sećanja na Holokaust –zajedno sa Nakbom, a sada i sa genocidom u Gazi. Po mom mišljenju, ovo je danas, u Izraelu, jedini moralni način razmišljanja o Holokaustu, kaže profesor Golberg
Možete li nam reći nešto o Vašem poreklu?
Rođen sam i ceo život sam živeo u Jerusalimu. Rođen sam u umerenoj, modernoj pravoslavnoj jevrejskoj cionističkoj porodici, koja postuje verske obicaje. Moji roditelji i njihova braća i sestre rođeni su pre 1948. u vreme postojanja Britanskog mandata nad Palestinom. Sa očeve strane, deo porodice se može pratiti u Palestini šest generacija unazad. Po majčinoj strani, moja baka je rođena u Berlinu a deda u Sankt Peterburgu. On je bio sin glavnog rabina Sankt Peterburga, pobegao je nekoliko godina posle ruske revolucije. Upoznali su se u Berlinu i emigrirali u Palestinu 1933, odmah nakon što je Hitler došao na vlast.
Koja je Vaša profesionalna stručnost?
Ja sam istoričar kulture Holokausta. Trenutno završavam knjigu o jevrejskom iskustvu u Varšavskom getu iz perspektive kulturne istorije. Takođe se bavim istoriografijom i sećanjem na Holokaust. Obe ove grane su u opštijem kontekstu studija genocida. Kada predajem o Holokaustu, to je uvek u vezi sa drugim genocidima, npr. kolonijalnim. Godine 2018, moj prijatelj i kolega Bašir Bašir, sa Otvorenog univerziteta u Izraelu, i ja smo zajedno uredili knjigu „Holokaust i Nakba: Nova gramatika traume i istorije“. Njen cilj je da stvori istorijski, teorijski i politički okvir za razgovor o oba ova sećanja. Prevedena je na nekoliko jezika. Danas, što me najviše zabrinjava je šta znači predavati, istraživati i pamtiti Holokaust kada se kampanja takozvane borbe protiv antisemitizma, i sećanje na Holokaust koriste tako da se omogući i podrži genocid nad Palestincima.
Nakon napada Hamasa 7. oktobra, izraelska država i značajna većina izraelske jevrejske javnosti, i s desne i s leve strane, podržali su izuzetno nasilan odgovor Izraela u Gazi. Šta biste Vi uradili?
Istorija nije pocela 7 oktobra. Decenijama, neki od nas govore šta bi trebalo učiniti -postići potpuno egalitarno rešenje i dati Palestincima puna kolektivna i individualna prava. Ali cilj Izraela je bio da potisne, deligitimizuje i eliminiše Palestince sa diplomatske mape. Produbljivao je okupaciju i aparthejd sa ciljem da postigne aneksiju Zapadne obale, dok Gaza ostaje pod blokadom. Došli smo do tačke gde više od 50 odsto ljudi, tj. Palestinci, između reke i mora nema ili ima delimična prava, dok ostatak, Jevreji, uživaju puna prava. Upozoravali smo da je ovo potpuno nemoralno, ekstremno nasilno i takođe neodrživo. To je dovelo do ekstremnog nasilja Palestinaca kako bi se privukla pažnja sveta i Izraela. Napad 7. oktobra se dogodio kada je Izrael menjao status kvo na Haram al Šarif – Hramovnoj gori u Jerusalimu i kada je Saudijska Arabija bila nagovarana da se pridruži Avramovim sporazumima koji bi izbrisali palestinsko pitanje, što je Netanijahuov cilj. Ali, čak ni Jicak Rabin, koji je potpisao sporazum iz Osla, nikada nije nameravao da Palestinci dobiju potpuno suverenu državu. Ni na koji način ne opravdavam ono što se dogodilo 7. oktobra, što je bio gnusan zločin. Ističem da se to dešava kada se prema nekom narodu postupa tako okrutno. Izrael je imao pravo na samoodbranu, proporcionalnu a ne neograničenu, da snažno udari Hamas, ne da sprovodi genocid nad Palestincima, a zatim da pregovara o sporazumu zasnovanom na punoj jednakosti svih, od reke do mora.
U aprilu 2024, napisali ste članak koji se odnosi na izraelski rat u Gazi pod naslovom „Da, to je genocid“. Možete li objasniti kako ste došli do ovog zaključka?
Trebalo mi je pola godine. Sedmi oktobar je bio traumatičan za sve nas, uključujući i mene. Dugo sam bio svestan eliminatorskog elementa cionizma, ali sam imao poteškoća da priznam da je Izrael pao tako nisko i došao do toga da sprovede genocidnu kampanju. Odlučujući trenutak nije bio kada je Međunarodni sud pravde u januaru 2024. doneo svoju privremenu presudu u kojoj se navodi da je moguće da genocid postoji, već u martu 2024. kada je Juval Avraham razotkrio upotrebu veštačke inteligencije za identifikaciju članova Hamasa putem algoritma, što je dovelo do toga da je operativac srednjeg ranga bio meta u svojoj kući, a još 300 ljudi je ubijeno kada je njegovo naselje napadnuto. Tada sam shvatio da je ovo bilo masovno ubijanje koje je dostiglo nivo genocida. Kao odgovor, kolega, jedan od najvećih poricatelja postojanja genocida u akademskoj oblasti, pozvao je moje studente da ne prisustvuju mojim časovima. Bilo je nekih oštrih reakcija, poruka mržnje. Ali ništa nije moglo da se uporedi sa tim što je prof. Nadera Shalhoub-Kevorkian, palestinska koleginica, trpela na univerzitetu i u policiji, i koja je na kraju morala da podnese ostavku jer se usudila da govori o genocidu. U svakom slučaju, bio sam glasan o tome jer je ono što treba da naučimo iz Holokausta, a to je i ono što Konvencija o genocidu jasno kaže: imamo obavezu da sprečimo ili da zaustavimo genocid, zato glasno govorim o tom pitanju.
S obzirom na činjenicu da smatrate akciju Izraela protiv palestinskog naroda genocidom, da li podržavate izraelske Jevreje koji odbijaju da da služe u Izraelskim odbrambenim snagama?
Ovo je veoma lična odluka, ne samo zbog njenih posledica, odlaska u zatvor i socijalne, porodične izolacije. IOS nisu odbrambena snaga, one čine najgore zločine prema međunarodnom pravu i krše svu ljudsku etiku. Ne bi trebalo da se učestvuje u ovoj organizaciji; da, podržavam one koji odbijaju, ali ovo je odluka koju svako mora sam da donese.
Da li podržavate da se onima koji su odgovorni za genocid, za bilo koji zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin, sudi pred odgovarajućim sudom?
Da, naravno. Posebno vojnim i političkim liderima. Izraelski vojni i civilni pravosudni sistemi su bili potpuno korumpirani i služe državi i njenim genocidnim ciljevima. Ne možete računati na njih da će sprovesti pravdu. Zato se nadam da će se suočiti s pravdom pred međunarodnim sudovima.
Da li je kontinuirano nasilje Izraela nad Palestincima, njegovo nedavno uništavanje sirijske vojne opreme i okupacija delova južne Sirije, nakon aneksije Golanske visoravani 1981, bez obzira na činjenicu da je novi sirijski lider izjavio da Sirija ne želi rat sa Izraelom, njegovo kontinuirano uništavanje južnog Libana i cilj da preuzme kontrolu nad njegovom teritorijom do reke Litani, i njegov rat uništenja Irana, deo istorijskog ekspanzionističkog plana ili samoodbrane?
Danas su verski cionisti dominantna, elitna grupa u Izraelu. Iako su manjina, imaju značajan uticaj i prisutni su u svim institucijama. Oni su sila koja se zalaže za okupaciju i širenje. Oni veruju da bi idealno Izrael trebalo da se proširi od Eufrata do Nila. Ali ovde ima jos jedna stvar. Postoji jevrejska čežnja da dođu u zemlju Izraela, to je istaknuto u našoj kulturi i religiji. Međutim, kada dođete da se naselite u zemlju koja je već naseljena da biste preoblikovali njenu demografiju i politički sistem, neće vas prihvatiti autohtono stanovništvo koje ne želi da se odrekne svoje zemlje, pa će stoga pokušati da izbaci uljeza. To vodi do stalnog rata. U većini slučajeva, kolonizatori imaju prednost nad kolonizovanima. Oni će pokušati da ih eliminišu kako bi rešili problem nepoželjnosti. To je dovelo do različitih ishoda: u Alžiru su kolonizatori izbačeni; u Severnoj Americi autohtona populacija je bila skoro potpuno eliminisana; u Južnoj Africi novi politički entitet je formiran. Izrael je duboko eliminatorska vrsta naseljeničkog kolonijalnog entiteta. Sporazumi iz Osla bili su potencialna prilika koju su obe strane propustile, posebno Izrael, da se promeni pravac. Izrael nije spreman da se odrekne zemlje, želi totalnu dominaciju i želi da uspostavi, što je istoričar Dirk Mos nazvao „trajnu bezbednost“, umesto da deli zemlju i vlast sa autohtonim stanovništvom. Umesto kompromisa i priznanja drugog, Izrael opet i ponovo želi da reši problem „jednom za svagda“ silom. Ovo vodi ka eskalaciji koja dovodi do reakcije kao što je bio 7. oktobar, a koje je otvorilo vrata etničkom čišćenju čemu svedocimo na Zapadnoj obali i potpunom genocidu u Gazi. To izmiče kontroli, jer Izrael želi da dominira, radi svoje tzv. „bezbednosti“, ne samo nad Palestincima, svojim susedima, Persijskim zalivom, već i celim Bliskim istokom.
Možete li objasniti o čemu se radi u eseju Jehude Elkane iz 1988. godine „Potreba za zaboravom“?
Jehuda Elkana je bio veliki izraelski intelektualac, prvi rektor Centralnoevropskog univerziteta i preživeli Holokaust. Prvi palestinski narodni ustanak 1988. godine u Gazi, na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu, bio je uglavnom narodni neoružani ustanak. Sastojao se od masovnih narodnih protesta. Ovo je jasno pokazalo da nema početne okupacije. Palestinci su osporili izraelsku dominaciju. Izraelski odgovor je bio pun mržnje, dehumanizujuć, izuzetno nasilan i strašan – neracionalan. U ovom kontekstu, Elkana je tvrdio da postoje dve potencijalne lekcije iz Holokausta. Jedna je „nikad više za sve“, a druga je „nikad više za nas“. A pošto je Izrael usvojio ovo drugo umesto prvog, učinio nas je paranoičnom nacijom koja se uvek oseća kao žrtva, vrši nasilje i dehumanizuje Palestince, a nije u stanju da postigne mir sa njima. Stoga, predložio je, trebalo bi da smanjimo dominaciju sećanja na Holokaust u našem javnom životu. Smatrao je da je sećanje na Holokaust toksično i kontraproduktivno za jevrejsko-izraelsko društvo.
Dodaću da se skoro 40 godina kasnije pokazalo da je bio u pravu. Izraelsko društvo je postalo veoma bolesno društvo. Izgubili smo etičke norme. Društvo u kojem je sve dozvoljeno i moguće, u kome mnogi pojedinci nemaju unutrašnja ograničenja, društvo koje postaje psihotično, zabludelo. Kao što je Hana Arent tvrdila: totalitarno nasilje proizilazi iz osećaja da je sve moguće i sve je dozvoljeno. U našem projektu „Holokaust i Nakba“, Bašir i ja predlažemo drugačiji način sećanja na Holokaust –zajedno sa Nakbom, a sada i sa genocidom u Gazi. Po mom mišljenju, ovo je danas, u Izraelu, jedini moralni način razmišljanja o Holokaustu.
Da li izraelsko jevrejsko stanovništvo snosi deo odgovornosti za zločine počinjene nad Palestincima tokom 60-godišnje izraelske okupacije?
Kao drušvo, da, snosimo odgovornost za to. Pogotovo što su sve ankete pokazale da ogromna većina podržava ono što je urađeno Palestincima u Gazi i trenutno podržava rat protiv Irana i Libana. Kao društvo, donosimo kolektivne odluke. Uživamo u privilegijama jevrejske supremacije. Čak i oni koji se opiru status kvo stanju, snose odgovornost za ono što se radi u njihovo ime. Upravo zbog ove odgovornosti, postoji barem manjina nas koja se opire, protestuje i radi na promenama. Ovaj otpor ne treba potcenjivati.
Da li zapadni svet i svet uopšte snose ikakvu odgovornost za postupke Izraela?
Nije samo zapadni svet, već i neki arapski režimi. Nije bilo međunarodnog pritiska na Izrael. Zapravo, nemački kancelar Fridrih Merc je čak pohvalio Izrael zbog napada na Iran u junu 2025, rekavši da „radi prljavi posao za sve nas“. Najjači pokretač Izraela, materijalno, vojno i diplomatski su SAD, dajući mu „kart blanš“. Kao što znate, Srbija je jedan od najboljih saveznika Izraela. Veliki deo municije za sve trenutne ratove dolazi iz Srbije ili se transportuje preko srpskih aerodroma.
Šta mislite da se može uraditi u vezi sa rešavanjem palestinsko-izraelskog pitanja?
Ako nastavimo ovako, mislim da to može da ima katastrofalne posledice i za nas. Moglo bi doći do još jednog većeg otpora koji bi uključivao širi muslimanski i arapski svet na Bliskom istoku sa više od 300 miliona ljudi, neki Armagedon, nekad u budućnosti. Moramo smesta zaustaviti genocidno nasilje nad Palestincima u celoj Palestini, nasilje u Libanu, Siriji i Iranu. Zatim, započeti razgovore sa Palestincima kako bi se pregovaralo o rešenju zasnovanom na punoj jednakosti, ukljucujući i pravo povratka Palestinaca.
Trenutno, ovo može biti čak izvan naučne fantastike. Dakle, neki od nas, Jevreja i Palestinaca u Izraelu, stvaraju male intelektualne i političke zajednice. Na Zapadnoj obali, na primer, stvaramo partnerstva kroz zaštitno prisustvo koje se sastoji od korišćenja naše privilegije kao jevrejskih-izraelskih građana, da bismo bili fizički prisutni delujući kao štit za Palestinske pastire i seljake od nasilja doseljenika i IOS-a. U takvim zajedničkim krugovima nadamo se odgovornosti za zločine koje su počinili Izrael i njegove pristalice I artikulišemo nove ideje o budućnosti, kao što je dekolonizacija istorijske Palestine radi stvaranja egalitarnog društva u kojem svi možemo da koegzistiramo sa punim kolektivnim i individualnim pravima za sve. Ono što moj prijatelj Bašir Bašir naziva „egalitarnim binacionalizmom“.
Prevod: Zorana Kostić