“Nije bio cilj da se trguje nego da se ne ratuje. Tek otkad je formirana carinska unija, može se reći da su ta dva cilja – mir i stabilnost i ekonomski prosperitet – postali ravnopravni, da bi ovaj drugi preuzeo glavnu ulogu. E, sad dolazimo u situaciju da je Evropa u nekim stvarima zagrizla više nego što može da sažvaće. I sad se suočava sa četiri ili pet ozbiljnih izazova. Bregzit je samo jedan od njih, ali navodi ostale da se zamisle šta posle Bregzita. Mislim da je zato glavni smisao ove poruke – mi i dalje nameravamo da uradimo ono što smo hteli, a to je da Evropu ujedinjujemo još više, a ne manje.
Znači li zaključak o zajedničkom delovanju “uz različite brzine i snagu” zapravo stvaranje dve ili više kategorija zemalja koje bi da se pridruže Uniji?
To već postoji. Mi već imamo Evropu sa evrozonom, to je 19 zemalja, i bez evrozone u kojoj su članice zajedničkog tržišta, 18 zemalja, među kojima je još Velika Britanija. Tako da je Evropa u više brzina prvi put zaživela onda kada je stvorena evropska ekonomska i monetarna unija, u koju su ušle zemlje koje su htele. Nisu htele VB, Švedska i Danska. Posle toga je došao onaj veliki talas istočnoevropskih zemalja koje su htele, ali nisu mogle jer nisu ispunjavale kriterijume. Prema tome, vi ste imali prvo 12, pa 13, pa 17, 18, pa 19 članica evrozone, hajde da kažemo najčvršćeg povezivanja. A onda imamo još jedan broj zemalja koje su izvan toga, dakle u nekoj široj zoni. Šengen takođe nije prihvaćen u svim zemljama. Ta ideja da svi ne moraju da budu svugde već je prihvaćena, a sad je reč o tome da se ona institucionalizuje, da se naprave odgovarajuća pravila kako se oni iz “drugog razreda”ne bi osećali kao da idu pešice pored voza i da se međusobni odnosi prvorazrednih i drugorazrednih na neki način institucionalizuju.
To se odnosi i na zemlje – kandidatkinje?
Kako da ne. Mala je verovatnoća, ja bih rekao nikakva, da će bilo koja zemlja postati prvoklasna članica. Mora da prođe kroz drugu klasu i verovatno će vremenom biti prelazaka iz druge klase u prvu, kao što će verovatno isto tako biti nekoliko vraćanja iz prve klase u drugu – Grčka, recimo, kao prva.
Kad smo kod kandidata, kako trenutno stoji Srbija?
Geografski – gde je i bila. Ekonomski, čini mi se malo lošije nego pre 15-ak godina, politički mislim da dobro stoji jer je daleko, daleko veći broj partija koje učestvuju na izborima, a koje se iskreno ili lažno – mislim veći broj iskreno – zalažu za unapređenje odnosa sa EU umesto unapređenja odnosa sa alternativom, najčešće sa Rusijom. Pred nama je veoma dug put. Premijer Vučić je rekao da ćemo 2019. biti spremni. Ja sumnjam da to možemo, a i da možemo pitanje je može li se ta spremnost pretvoriti u članstvo? Ono što mi u Evropskom pokretu ističemo jeste da nama nije cilj ulazak u EU nego usvajanje evropskih vrednosti. Naravno da je želja da se uđe u Uniju jer to nosi i neke dodatne pogodnosti – ekonomske integraciju, fondove. Mi bismo plaćali članarinu, ali bismo više dobijali. I čisto ekonomski – nama bi se isplatilo da uđemo u EU.
Rezultate nedavnih predsedničkih i parlamentarnih izbora u Austriji, Nemačkoj, Holandiji i Bugarskoj mediji smatraju dokazom da Evropa uzvraća udarac rastu populizma i krajnje desnice. Očekujete li da će i rezultat predstojećih francuskih i nemačkih izbora biti isti?
Ne znam da li će se ponoviti u vidu pobede jer ni u Austriji ni u Holandiji nisu pobedili, samo su bili prilično prisutni. Uopšte, to je pojava 21. veka. Mislim na nacionalizam. EU je nadnacionalna tvorevina i jedna od glavnih primedbi Engleza bila je da žele da se njihovo odlučivanje vrati na nacionalni nivo. Taj nacionalizam se u Evropi ispoljava na različite načine, ali je svaki način njegovog pojavljivanja na neki način izazov nadnacionalnim institucijama. Evropa kao nadnacionalna institucija funkcioniše u dva vida – u jednom vidu kao država, u smislu da su odluke donete na nadnacionalnom nivou odmah primenjive ispod; a u drugom delu kao Ujedinjene nacije – svi moraju da se dogovore, konsenzus, pa će se primeniti. E sad se pojavljuje nacionalizam, na primer, u Belgiji su od 1989. do 1992. odnosi između Valonaca i Flamanaca bili vrlo zategnuti. To se nije stišalo, to je tu. Katalonija, Baskija u Španiji, Škotska u Britaniji… To su izrazi nacionalizma subdržavnog nivoa. Zemlje koje imaju (drugu) naciju unutar svojih suverenih granica doživljavaju stresove, napade, upade tog nacionalnog talasa. To je nešto što odozdo nagriza nadnacionalizam. Nacionalizam nema uvek negativnu konotaciju. Ovde je reč o pokušaju da se nacionalizam zadrži na nacionalnom nivou. To je Mari le Pen. Ona “ne pljuje” po Nemačkoj nego kaže da je Francuska u vreme De Gola donosila takve i takve odluke i vraćamo se tome. I to je velika opasnost. Mislim da ako ne pobedi u prvom krugu, verovatno neće pobediti u drugom. To bi moglo da bude teško za Evropu jer je reč o zemlji osnivaču.
A kad je reč o nemačkim parlamentarnim izborima?
Ja mislim da će koalicija Angele Merkel pobediti, dakle dobiti četvrti mandat, ali isto tako mislim da će se nacionalne snage ojačati upravo zbog toga što mnogi Nemačkoj spočitavaju da je raširila ruke grleći izbeglice.
Može li američki predsednik Donald Tramp zaista podriti jedinstvo EU u budućnosti, kako tvrde neki analitičari?
Može. Iz dva razloga. Prvo, jer je SAD vodeća ekonomska sila, a i vođa NATO. Po oba osnova ima mogućnosti, a rekao bih i nekog skrivenog interesa, da malo podrije Evropu ukoliko ona nastavi s povećanjem sopstvenog jedinstva kojim bi mogla da ugrozi ekonomsku poziciju Amerike u svetu. A Trampu nije mrska ideja o kočenju drugih.
Pogledajte intervju —>>>