Piše: Anđelka Cvijić
Jedan od najznačajnijih i najuticajnijih evropskih i svetskih savremenih pisaca Klaudio Magris boravio je ovih dana u Beogradu na poziv svog izdavača, beogradske kuće Arhipelag, i uz podršku Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu. Arhipelag već godinama unazad Magrisove knjige ekskluzivno predstavlja našim čitaocima, a poseta slavnog italijanskog autora upriličena je povodom najnovijeg izdanja romana Dunav, koji je ova izdavačka kuća objavila u prevodu dr Snežane Milinković.
Klaudio Magris (1939, Trst) je prozni pisac, esejista, prevodilac i književni kritičar, po struci germanista i univerzitetski profesor (univerziteti u Torinu i Trstu). Gotovo svako njegovo delo ovenčano je književnim priznanjima, a nagrađivan je i za sveukupni literarni rad i angažman, uključujući i Nagradu za mir Frankfurtskog sajma knjiga. Ovo priznanje, spomenimo, ustanovljeno je 1950. i dodeljuje se istaknutim svetskim intelektualcima koji su svojim delom i svojim društvenim aktivnostima uspevali da skrenu pažnju javnosti na nemile događaje i sukobe na međunarodnoj sceni, zalažući se za mir, saradnju, zbližavanje naroda i prožimanje njihovih kultura.
Magris je, inače, godinama važio, a i danas važi za jednog od najjačih kandidata za Nobelovu nagradu za književnost; njegovo ime se nalazi u samom vrhu prilikom predviđanja ko će dobiti ovo najveće svetsko priznanje za literaturu.
Zahvaljujući prevodilačkom trudu Klaudija Magrisa, italijanskim čitaocima približeni su, kako piše u Magrisovoj biografiji, velikani svetske književnosti kao što su Henrik Ibzen, Hajnrih fon Klajst, Artur Šnicler i drugi pisci nemačkog govornog područja. Omiljeni autori čije su mu ideje najbliže jesu Jozef Rot, Robert Muzil, Fernando Pesoa, Gabrijel Garsija Markes i Horhe Luis Borhes.
Klaudija Magrisa smatraju piscem Srednje Evrope, odličnim poznavaocem istorijskih zbivanja ovog dela sveta, kao i vekovnih susretanja naroda koji u njemu žive. Kao angažovani mislilac, Magris u svojim knjigama i esejima neizostavno piše i o zlu kao o nečemu što u stopu prati ljudsku civilizaciju. Govoreći o različitostima, ovaj izuzetni pisac insistira na neophodnosti opažanja i negovanju onoga što je najmanje različito među ljudima u svetu, ukazuje na to i smatra da njegovim prenebregavanjem države, političari – i oni koji ih ne razmišljajući dublje o svemu slepo prate – samo doprinose daljem i većem udaljavanju i podizanju novih granica.
Među poštovaocima Klaudio Magris važi za intelektualca kosmopolitu koji više, i prilježnije od drugih svojih kolega po peru ukazuje na moralnu odgovornost i svest o posledicama koje ljudi izazivaju svojim delovanjem. Te ideje prožimaju njegove romane i eseje, a najuočljivije se iščitavaju u Magrisovom remek-delu Dunav koje je pisao više od dvadeset godina.
Magrisov boravak u Beogradu čitaoce je podsetio i na druge knjige ovoga pisca koje je objavila izdavačka kuća Arhipelag – pre Dunava, na srpskom su se pojavili Magrisovi romani Vi ćete, dakle, razumeti, Nagađanja o jednoj sablji i Drugo more, kao i knjiga novela Mikrokosmosi. Povodom izlaska romana Dunav, u prikazu knjige u listu Danas zapisano je da idući uz Dunav od izvora do ušća, Magris podseća na habzburško carstvo, otomansku imperiju, stvaranje novih granica, njihovo pucanje i prekrajanje, na Prvi svetski rat, Hitlera, fašizam, Drugi svetski rat, Holokaust, Nirnberg, Gvozdenu zavesu, nove vladare, nova pregrupisavanja i prekrajanja ne samo država, već i naših života. I, “ako postoji identitet reke, a Magris veruje da postoji, onda je identitet Dunava, kao retko koje reke u svetu, sačinjen od kolektivnih jedinstvenih maštanja i surovih stvarnosti koje su najčešće silom potirale slobodu, asimilovale ili proganjale, oduzimale pa davale, da bi ponovo oduzimale… U tom vrtlogu susreta različite kulture su se međusobno darivale, ali i zatvarale, čime su same sebe osuđivale na izolaciju i, kako Magris kaže, saučesnički prepuštale iskorenjivanju”.
* Ove godine navršavaju se tri decenije kako ste objavili roman “Dunav”. Kako danas gledate na tu vašu knjigu?
Dunav vidim kao nešto što mi je jako blizu, ali istovremeno i kao nešto što mi je prilično daleko. Sa jedne strane, posle toliko vremena, odlično uočavam sve stvari koje u njemu funkcionišu, ali sa druge primećujem i one koje ne funkcionišu. Ipak Dunav je jedan, neizostavni deo moga života i svakako jeste knjiga za koju sam veoma vezan. On je, jednostavno rečeno, esencijalni deo mene.
* Vaš “Dunav”gledam kao vidovitu knjigu, a vas kao autora koji ima dar da anticipira događaje, pre svega stanje u kojem će se svet naći u budućnosti. Da li vam u tome pomažu Istorija i njena iskustva?
Mnogo sam zadovoljan ovim što mi kažete o vidovitosti, nadam se da to i iskreno mislite. Jer, vizionar je onaj koji vidi stvari koje se još ne pokazuju, kojih nema, nisu tu, pred našim očima, ali to su stvari koje su već krenule, koje su na putu svog ostvarenja. Duboko verujem da to uvek i treba da bude funkcija književnosti – videti da realnost nije samo ono što nam se predstavlja u jednom trenutku, već duboko biti svestan i znati da se svet menja. A ne verovati u suprotno, prihvatati da je on za svagda isti, nepromenljiv. Jer, da je tako, onda bi onaj koji bi u julu 1989. rekao da će pasti Berlinski zid svakako bio smatran ludim čovekom.
* Mislite li da je Istorija učiteljica života ili je to samo fraza koju je čovek izmislio da sam sebe podseća kako ga nijedno iskustvo ničemu ne može naučiti?
Ne, ne bar kao jedna, i ne ništa veća od malih istorija, od malih stvari, onih sitnica koje čine život. Zato mislim da je, recimo, Aleksandar Veliki učitelj života u istoj meri u kojoj je to i moj drug iz škole. Ali, znanje o velikim događajima, koji su ljudima doneli i mnogo dobra, ali i mnogo zla, naravno da moramo da posedujemo. Inače bismo bili glupi. A prosto je neverovatno da danas postoje ljudi koji te velike događaje iz istorije slabo poznaju, kao što je, na primer, bio jedan moj student koji jedva da je znao ponešto o Drugom svetskom ratu i brkao ga je sa Korejskim ili nekim drugim ratovima…
* U “Dunavu” posebno lepe reči imate za Andrića. Kažete da je najveći zapadni pisac koji je slikom mostova govorio o susretu Evrope i Otomanskog carstva, velikom primeru “dva sveta koja nakon međusobnog napadanja i uništavanja počinju neprimetno da se prožimaju i uzajamno obogaćuju”. Koliko literatura može da utiče na svest čoveka?
Naravno, verujem da literatura može da promeni svet, ali da ona to čini indirektno. I jedino indirektno. Jer, literatura menja čoveka. Kada sam čitao Rat i mir naravno da me je ta knjiga promenila. Ne govorim o knjigama kao što je Kapital Karla Marksa, o onima za koje ljudi veruju da menjaju svet. Govorim o književnosti i verujem da ona i te kako utiče nas. To su mali pomaci u samom čoveku; posle čitanja Rata i mira na svet gledam na drugi način. Nataša Rostova i njen prvi bal u meni su razvili posebna osećanja i poseban pogled na žene… Pa Pjer Bezuhov, i on je kao lik doprineo mojim drugačijim stavovima u odnosu na život. Ta literatura utiče na nas, i time indirektno utiče i na svet. Utiče prvo na nas, a onda posredno i na svet u kojem živimo.
Za Andrića sam uvek mislio, i mislim i danas, da je svakako veliki pisac. I verujem da je svojim knjigama doprineo drugačijem osećanju sveta, posebno jednog dela sveta. Na Drini ćuprija, Travnička hronika… Zanimljivo, Vi me pitate za Andrića, a ja sam baš ovih dana razmišljao o njemu, setio sam je jedne njegove misli, čini mi se da ju je izrekao vezir, o tome kako se ne opažaju više stvari, već senke koje se iza njih nalaze.
* Robert Muzil je uoči raspada Austrougarskog carstva upozoravao da je svet na prekretnici. Kako vi danas vidite svet? Mislite li da je novi rat u vazduhu, ili je već počeo, u nizu žarišta širom planete Zemlje?
Verujem da smo u ovom trenutku u toku Četvrtog svetskog rata. I to sam već par puta rekao. Svet je u Četvrtom ratu. Treći je već prošao. Pobedio je Zapad. A izgubio komunistički svet. Ostale su desetine hiljada mrtvih; na moju sreću ne u ovom delu u kojem živim, ali veoma blizu. Sad se suočavamo s novom transformacijom sveta, međutim ono što se u ovom, Četvrtom, svetskom ratu ne zna to je – ko je protiv koga.
I inače, impresivna je i uznemirujuća brzina kojom se svet globalno menja. No, i mi smo različiti od onog vremena pre sto hiljada godina.
* Svedoci smo velike seobe naroda i menjanja demografske slike Evrope koja se nalazi pred velikim moralnim dilemama?
Reč je o zaista veoma ozbiljnom, ogromnom fenomenu. I prirodno je da se javlja ružan, zao otpor protiv kojeg se treba boriti. A tek će doći, nije još, jedan trenutak u kojem će broj ljudi koji pristižu biti tako veliki da će preplaviti teritoriju Italije. I to je tragično, problem je zaista tragičan. Zato je, tim više, nepodnošljiva, nedopustiva, podrška zatvaranju granica. Kada je sve počinjalo, Evropska unija je govorila da je to problem samo Italije. Slično toj logici, i naš premijer Renci bi mogao da kaže kako je u pitanju, eto, problem Sicilije jer se čamci iskrcavaju na njenim obalama. Sada je, međutim, to zajednički problem EU.
* Živeti odgovorno znači osluškivati Drugog, poštovati njegovu kulturu i njegov identitet. Ima li Evropska unija snagu za to?
Verujem da je problem Unije u tome što je ona potpuno paralisana. Moje je mišljenje da ona treba da postane jedna federativna država, kao što je nekada bila Jugoslavija, kao što je Švajcarska ili kao što su SAD. Ako Evropa nije to, onda ona nije ništa. Sav taj birokratski mehanizam, sav taj formalizam, sve u svemu… Evo vam jednog primera. Sada, posle susreta sa novinarima i intervjua, otići ćemo u restoran. Dobićemo meni, pogledaćemo ga za pet minuta, i za pet minuta ćemo već ručati. U EU, međutim, dobićete meni koji ćete razmatrati osam sati, a onda – nećete ručati. Jer ćete razgovarati. Ovo govorim kao evropski patriota, jer ja se osećam kao Evropljanin, ja jesam Evropljanin i smatram da bi bila tragedija da ona ne uspe.