U predvečerje 600. dana rata u Gazi, zvaničan broj potvrđenih i identifikovanih žrtava izraelske „samoodbrane“ će preći 53.000 leševa. Ova brojka, ma koliko delovala veliko, je tek deo prave a nepoznate brojke mrtvih čiji leševi su sahranjeni ispod urbanog leša njihovog grada. Davati procene koliko je ljudi živo a koliko mrtvo od dva miliona koji su živeli u Gazi pre oktobra 2023. je nemoguće i besmisleno. Brojaće se preživeli ovog genocida, bilo kada budu napuštali pojas Gaze zbog uspešno sprovedene operacije etničkog čišćenja, bilo kada Izrael humanitarnim organizacijama, novinarima i Ujedinjenim nacijama bude dozvolio da se vrate u pojas Gaze i rade u mirnodopskim uslovima svoj posao, koji će uključivati i brojanje preživelih.
Svakog jutro stiže broj novoubijenih u Gazi, koji se u toku prepodneva koriguje, uglavnom naviše. Svako jutro nove slike raskomadanih žrtava, ljudi u plamenu, izgladnelih na umoru, i priče o tragedijama kakve su prepričavali preživeli Holokausta. Doktorku Alu al-Nadžar je u petak u bolnicu al-Naser na posao odvezao njen muž Hamdi koji je potom otišao da traži hranu za njihovo desetoro dece koja su ostala kod kuće. Kada se vratio, pred njegovim očima je njihov dom pogodio izraelski projektil koji nije eksplodirao. Potrčao je unutra po svoju decu ali je usledio drugi izraelski udar. Pored oca, samo je jedno dete, jedanaestogodišnji sin Adam preživeo udar. Obojica su u teškom stanju i pitanje je da li će preživeti. Sedmoro druge dece je izvučeno, ugljenisano. Dvoje, uključujući i novorođenče Sadru, nije pronađeno. Njihova telašca su najverovatnije dezintegrisana, žrtva Molohu nacionalizma.
PODRŠKA ETNIČKOM ČIŠĆENJU
Ova patnja ne dodiruje mnogo Izraelaca. Nekoliko stotina ljudi demonstrira svake večeri u Tel Avivu, noseći postere sa fotografijama ubijene palestinske dece, ali ova humanost nije raširena u javnom mnjenju. Hebrejsko izdanje dnevnih novina „Harec“ je prošle nedelje objavilo rezultate jedne ankete koju je u martu sprovedeno po narudžbini Državnog univerziteta u Pensilvaniji. Po njemu, 82 odsto jevrejskih državljana Izraela podržava izmeštanje palestinske populacije iz Gaze, odnosno etničko čišćenje. Više od polovine ispitanika bi oduzelo državljanstvo arapskim državljanima Izraela, a nešto manje od polovine se složilo da bi sa Gazom trebalo postupiti kao sa Jerihonom u Starom zavetu – istrebiti muško, žensko, staro, dete, čak i životinje. Verodostojnost ove ankete bi trebalo uzeti sa oprezom, ali tu su i komentari Izraelaca po društvenim mrežama koji pokazuju društvo ogrezlo u patologiju mržnje i slepo za patnju drugih. Naprotiv, toj patnji se raduje. Ovog ponedeljka je izraelsko društvo proslavljalo Dan Jerusalima, 58. godišnjicu izraelskog vojnog zauzeća Jerusalima i Zapadne obale u Šestodnevnom ratu 1967. Desetine mladih Izraelaca su išli gradom i vikali „Smrt Arapima“ i „Da vam sela gore“, napadali su palestinske prodavnice u palestinskom delu Jerusalima, čak su i pljuvali prolaznice u hidžabima. Nemoguće je bilo gledati a ne povući paralele sa prizorima iz 1930-ih, kada su Hitlerove siledžije u „Šturmabtajlungu“ (SA) proganjale jevrejske građane Nemačke i Austrije. Ovde su svetla tačka bili izraelski mladi iz organizacije „Stojimo zajedno“ (hebr. Omdim bejahad), koji bi u svojim purpurnim prslucima stali između agresivne izraelske mladeži i njihovih meta, palestinskih civila, ne bi li sprečili napad na njih svojim telima. Savest u Izraelu još uvek postoji, i ona svojim tinjanjem više nervira nego trezni Izraelce, pune srdžbe i starozavetne etike „oko za oko“, prilagođene 21.veku. Na društvenim mrežama su se pojavili snimci Izraelaca koji prave roštilj i zabavu tik uz liniju razgraničenja sa Gazom. Iza te linije, ljudi umiru od gladi jer Izrael nije pustio nijedan kamion sa humanitarnom pomoći 11 nedelja u Gazu. Tek prošle nedelje su dopustili da 200 kamiona uđe, a dnevne potrebe su na 600. Izraelci, pak, su izneli svoj plan da agencija „Humanitarna fondacija za Gazu“ preuzme distribuiranje pomoći u Gazi. Ta fondacija je registrovana u Delaveru, u SAD, i imena njenih osnivača i finansijera nisu objavljena, ali je jedan od vodećih izraelskih opozicionara, Jair Lapid, rekao da iza fondacije stoji država Izrael.
MAMAC ZA GLADNE
Fondacija je trebalo da oformi svega nekoliko punktova na jugu pojasa Gaze, gde bi distribuirala pomoć dva puta mesečno, a za direktora je imenovan Džejk Vud, bivši američki marinac i „socijalni preduzetnik“ koji se bavio filantropijom sarađujući sa nekoliko velikih korporacija. Međutim, prave humanitarne organizacije poput Norveškog komiteta za izbeglice, Oksfama, Akcije protiv gladi, su osudile ideju o nekoliko punktova na jugu. Pomoć bi morala da se distribuira širom pojasa Gaze, ako je cilj pomoć. No, pravi izraelski cilj jeste da nagna preživelu palestinsku populaciju na severu i u centru na marš od 30, 20 kilometara kroz ubijeni grad, kako bi ih sve skupili na jugu. Da li bi ih odatle potisnuli u Egipat ili zadržali, zavisilo bi od njihovih brojeva, ali pomoć koju bi Fondacija distribuirala, bi tako bila zapravo mamac u službi etničkog čišćenja, odnosno „dobrovoljnog odlaska“, kako glasi izraelski eufemizam. Ovo je shvatio i direktor Vud, koji je 25.maja podneo ostavku izgovarajući se da neće učestvovati u radu fondacije, jer bi to značilo napustiti principe humanosti, neutralnosti, nepristrasnosti, i nezavisnosti.
Za Izrael sve manje strpljenja imaju na Zapadu. Francuski predsednik Emanuel Makron je početkom aprila najavio da bi Francuska mogla da prizna Palestinu kao nezavisnu državu do juna. Velika Britanija se usudila da kaže da bi mogla da uradi isto, zajedno sa Francuskom, na šta se i Kanada prijavila. Francuska i Saudijska Arabija organizuju samit sledećeg meseca u Njujorku i očekuje se da bi Francuska na tom samitu mogla da objavi priznanje Palestine. Međutim, Izrael je osudio ove najave. Netanjahu je optužio britansko, francusko i kanadsko rukovodstvo da time ohrabruju Hamas, a ministri spoljnih poslova Gideo Sar i strateških poslova Ron Dermer su upozorili London i Pariz da će u tom slučaju, Izrael anektirati delove Zapadne obale. Pretnje se upućuju i privatnim licima. Na platformi Jutjub postoji dečiji kanal koji vodi izvesna Mis Rejčel. Ona je, potresena stradanjem palestinske dece, počela da govori o njihovoj patnji i čak je dovela 3-godišnju devojčicu Rafah u svoju emisiju. Rafah su uništene obe noge u izraelskom bombardovanju i ona je iz Gaze evakuisana u SAD. Prizor tog deteta, sa metalnim šipkama umesto nogu, je dokaz užasa u Gazi, koji je razbesneo Izraelce i njihove pristalice na Zapadu, koji su izložili voditeljku šikaniranju i pretnjama.
TRAMP NE RAZGOVARA SA NETANJAHUOM
Ne nervira Netanjahu samo Francuze svojim ponašanjem i osionošću. Vašingtonski mediji izveštavaju da je predsednik Donald Tramp prekinuo komunikaciju sa njim, jer je ovaj nastavio da se petlja u vrlo unutrašnje stvari Amerike, kao da je senilni Džozef Bajden i dalje na vlasti. Sredinom marta je izbila afera „Signalgejt“, kada je u grupni razgovor na aplikaciji „Signal“ Majk Volc, savetnik za nacionalnu bezbednost, tobože slučajno dodao urednika časopisa „Atlantik“, Džefrija Goldberga. Goldberg je ostao dovoljno dugo u grupi da vidi poruke ministra odbrane Pita Hegseta o napadima na položaje Huta u Jemenu. Kada je objavio njihov sadržaj, Hegset je bio izvrgnut ruglu kao nesposobnjaković koji organizuje poverljive razgovore u aplikaciji podložnoj hakovanju. Međutim, Goldberg je služio u izraelskoj vojsci, i to u notornom vojnom zatvoru kao čuvar. Volc ga je dodao u grupu kako bi oslabio Hegsetovu poziciju, jer njih dvojica pripadaju dvoma različitim krilima u Trampovom kabinetu. Volc je proizraelski intervencionista koji bi želeo rat sa Iranom, a Hegset je izolacionista koji bi radije da se Amerika ne petlja u novi rat na Bliskom istoku. Tramp je iz svega shvatio da je Volc zapravo radio na podrivanju njega samog, a sve po nalogu Benjamina Netanjahua i razbesneo se zbog te manipulacije. Od tada, kaširao je Volca postavivši ga na mesto ambasadora SAD u UN-u; ućutkao je proizraelske glasove iz svoje okoline, koji su se opet javili i pokušali da ga uspore kada se susreo sa novim sirijskim predsednikom, Ahmedom al-Šarom, i najavio ukidanje sankcija prema Siriji. One su ukinute sa isto onoliko obzira za zakone, procedure, i institucije, koliko ih je Tramp pokazao pri hapšenjima i deportacijama i gašenju agencije za pomoć „Ju-es-ejd“.
Ali šta dalje? Novi nemački kancelar, Fridrih Merc se u ponedeljak dotakao Gaze, rekavši da on ne razume šta Izrael radi, ali da to prevazilazi borbu protiv Hamasa. Pa ipak, Nemačka će uvek stajati uz Izrael. Tome je dokaz i glasanje u Bundestagu. Socijaldemokratska partija je pokrenula inicijativu da se obustave isporuke oružja Izraelu. Međutim, Zeleni i Hrišćansko-demokratska unija su zajedno, uz ekstremno-desničarsku i islamofobnu Alternativu odbacili tu ideju. Čemu onda osude i čuđenja nad izraelskim postupcima u Gazi? Otrežnjenje iz besnila koje ih je zahvatilo Izraelcima neće doći iz humanosti. Oni u anketama na ulici otvoreno govore da Palestinci nisu ljudi, nego životinje. Stadijum dehumanizacije se već desio, i ne može se preokrenuti. Jedino otrežnjenje može doći iz straha za sopstvenu bezbednost, ako Izraelci shvate da im zapadni saveznici neće više isporučivati oružje i da su sami protiv 150 miliona arapskih suseda. No, daleko smo od toga. Za sada, jedino je španska vlada obustavila svoj ionako sićušni izvoz oružja u Izrael. Biće potrebne godine da današnji političari, zadivljeni ili potkupljeni, odu sa pozicija moći i na njihova mesta dođu ljudi kojima reč „Izrael“ ne znači progres, slobodu, blagostanje, već silništvo i nepravdu. Ti budući lideri danas imaju manje od 30 godina i po anketama u svim zapadnim zemljama, Izrael je za njih negativac. Ali šta briga Netanjahua za budućnost? Njemu je do ostanka na vlasti sada, po cenu palestinskih života, po cenu izraelske budućnosti.