VEROVANJE
U Budimpešti, te aprilске nedelje, nije bio odbačen samo jedan lider, već čitav sistem strpljivo građen, ciglu po ciglu, zakon za zakonom, kako bi se vlast koncentrisala u rukama jednog čoveka i njegovog užeg kruga. Ovaj ubedljivi rezultat nosi pečat duboke zasićenosti, naroda koji je gledao kako se prostor njegovih sloboda iz dana u dan sužava. On odražava društvo koje je, suočeno sa postepenom erozijom svojih građanskih sloboda, na kraju odbilo normalizaciju samovolje.
A tu su i oni, te žene i ti muškarci, često diskretni, ponekad ismevani, koji su nastavili da veruju u snagu demokratskog procesa uprkos preprekama, zastrašivanju i razočaranju. Njihova istrajnost, njihovo odbijanje da odustanu, postali su nevidljivi cement ove pobede. Oni nas podsećaju da demokratija nije samo pitanje glasačkih listića ili institucija, već pre svega pitanje vere — vere da je promena moguća čak i kada sve izgleda izgubljeno. Njihova borba, često usamljena, na kraju je urodila plodom, dokazujući da nada, koliko god krhka bila, može da promeni tok događaja.
Dugo predstavljana kao izlog otvorenog neliberalizma, pa čak i kao laboratorija modernih autoritarnih demokratija, Mađarska danas vidi kako taj model počinje da posrće, zajedno sa samom idejom njegove neizbežnosti. Ovaj preokret deluje kao udarni talas, podsećajući da režimi, ma koliko strogo kontrolisani bili, nikada nisu imuni na nepredvidivo buđenje javne svesti. On takođe šalje signal nade izvan svojih granica, sugerišući da čak i najtvrđe političke konstrukcije nikada nisu u potpunosti zaštićene od građanskog preporoda.
Savezništva koja je sklapao Viktor Orban, od Marine Le Pen do Benjamina Netanjahua, pa i uključujući Vladimira Putina, smestila su Mađarsku u ambicioznu geopolitičku mrežu, mrežu populističke i suverenističke ose koja je nastojala da preoblikuje globalni poredak.
PAD ZNAČAJNIJI OD LIČNOG PORAZA
Njegov poraz stoga prevazilazi njegovu ličnost. On potresa transnacionalnu mrežu lidera i političkih pokreta koji su godinama radili na podrivanju temelja liberalne demokratije, u korist autoritarnijih i centralizovanijih oblika vlasti, često s većim nepoverenjem prema multilateralnim institucijama. Čitav jedan ideološki ekosistem sada se nalazi oslabljen.
Šok talas stiže i do Vašingtona, gde je Donald Tramp uložio značajan politički kapital u očuvanje svog mađarskog saveznika na vlasti. Nepokolebljiva podrška sadašnjeg američkog predsednika Orbanu nije bila slučajna — ona je simbolizovala konvergenciju pogleda na upravljanje, u kojem cilj opravdava sredstva. Poseta Dž. D. Vensa Budimpešti uoči glasanja sada se, retrospektivno, čini kao simbol otvorenog, ali neefikasnog mešanja. Ona naknadno otkriva razmere pogrešnih procena onih koji su verovali da mogu oblikovati Mađarsku po svojoj meri. Takođe pokazuje u kojoj meri je Mađarska postala strateška karika u širem viđenju ideološke rekonfiguracije Evrope — Evrope koja više nije shvaćena kao zajednički projekat, već kao bojno polje suprotstavljenih vizija. U tom smislu, presuda biračkih kutija predstavlja odlučno odbacivanje tih spoljnih pokušaja uticaja.
Američka doktrina izražena u prethodnim mesecima, koja govori o potrebi ispravljanja evropskog kursa, odražava duboku ideološku podelu. Ta formulacija sama po sebi sažima aroganciju supersile uverene da poseduje apsolutnu istinu. Ona suprotstavlja dve vizije sveta: jednu zasnovanu na saradnji, vladavini prava i multilateralizmu, i drugu koja favorizuje naglašene suverenizme, ponekad na štetu samih vrednosti koje su nekada definisale snagu Zapada. Odbacivanje Orbána tako predstavlja snažan prekid širenja ove druge vizije u Evropi.
Za Evropsku uniju ovaj ishod ima posebno značenje. Nakon godina blokada, veta i političkog ucenjivanja, Brisel konačno može da nazre kraj dugog zastoja. Dugo sputavana sistematskim opstrukcijama Budimpešte, Unija sada vidi priliku za političko olakšanje. Nestanak uobičajenog blokatora mogao bi pomoći vraćanju određene efikasnosti odlučivanja, naročito u pitanjima gde je jednoglasnost postala sinonim za paralizu. Mađarska pod Orbanom postala je zrno peska u mašineriji EU, a njegov odlazak mogao bi tu mašineriju ponovo pokrenuti. Pitanje podrške Ukrajini najneposredniji je primer. Za Kijev, ovo glasanje predstavlja tračak nade — nadu u Evropu konačno ujedinjenu pred ruskom agresijom. Orbanov poraz tako deluje kao implicitno obećanje obnovljene solidarnosti, vraćajući perspektivu Evrope sposobne da deluje koherentnije pred velikim geopolitičkim krizama.
JOŠ NIJE GOTOVO
Ipak, bilo bi iluzorno videti u ovom događaju nestanak nacionalnog populizma. Taj pokret, daleko od toga da nestaje, transformiše se poput hidre sa mnogo glava. Duboko ukorenjen, i dalje opstaje hraneći se strahom, frustracijama i društvenim podelama. Njegova snaga dolazi iz ekonomske nesigurnosti, migrantskih kriza i osećaja napuštenosti među radničkim klasama. Njegova sposobnost prilagođavanja, podsticana i ruskim i kineskim uticajima, čini ga trajnom silom savremenog političkog pejzaža. I tu leži pravi izazov: nacionalni populizam ne nestaje sa Orbanom — on čeka svoj trenutak da se vrati u drugom obliku, sa novim licima. Razgradnja institucionalnog nasleđa koje je ostavio Viktor Orban zahtevaće vreme, doslednost i nepokolebljivu političku volju. Jer demokratije, jednom uzdrmane, često se obnavljaju decenijama. Šteta naneta sistemu ravnoteže vlasti ne može se popraviti preko noći i ostavlja trajne tragove u funkcionisanju same demokratije.
Ipak, u srcu ove političke sekvence pojavljuje se jedna suštinska lekcija. Istorija ponekad pravi neočekivane obrte. Ništa nikada nije nepovratno. Pad režima koji je delovao čvrsto ukorenjen podseća da autoritarne dinamike, koliko god zastrašujuće izgledale, nikada nisu nepobedive. One ostaju podložne suverenoj presudi građana. Mađarski narod je pokazao da otpor, čak i kada je tih, na kraju daje rezultate. Ekonomske teškoće, inflacija, korupcija i relativni pad zemlje na kraju su napukli dominantni narativ. Oni su razotkrili slabosti sistema koji je tvrdio da je nepogrešiv. Podstakli su kolektivno buđenje, pretvarajući difuzno nezadovoljstvo u jasan politički izbor.
Tako, daleko od toga da bude samo nacionalna epizoda, ovaj politički preokret poprima oblik i upozorenja i nade. Upozorenja autokratama širom sveta da nijedna vlast nije večna. Upozorenja onima koji su u iskušenju da trajno zadrže moć, verujući da je njihov stisak nepobediv — i nade za one koji i dalje veruju u vitalnost demokratskih principa, čak i u najmračnijim vremenima, čak i kada se čini da posrću.
*Autor je bivši član višeg osoblja UN