Tri samita su se desila u nedelju dana, diplomatske inicijative koje su imale za cilj uspostavljanje mira u Ukrajini. Makar su tako reklamirane. Teško je reći šta su rezultati ta tri samita, ako ih je uopšte bilo. Nema mnogo reči i sporazuma koji bi se mogli analizirati, ali ima gestova, ima spektakla.
Prvi samit, pomalo zaboravljen, se desio u hibridnoj formi. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je u sredu 14. avgusta doputovao u Berlin kod kancelara Fridriha Merca koji je onda pozvao na video-konferenciju francuskog predsednika Emanuela Makrona, finskog predsednika Aleksandra Stuba, predsednika Evropskog saveta Antonija Kostu, britanskog premijera Kira Starmera, italijansku premijerku Đorđu Meloni, poljskog premijera Donalda Tuska, predsednicu evropske komisije Ursulu fon der Lajen, i generalnog sekretara NATO-a, Marka Rutea. Postava koju ćemo opet sresti u skoro pa istom sastavu.
PANIČNA KONFERENCIJA
Tele-konferencija iz Berlina je organizovana jer su se Ukrajinci i Evropljani uspaničili nakon objave američkog predsednika Donalda Trampa u subotu 9. avgusta, da će se za nedelju dana sresti sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na Aljasci. Opet je Tramp pokazao svoju nepredvidivost. Počeo je svoj drugi mandat najavama da će mir biti sklopljen između Rusije i Ukrajine, izgrdio je Zelenskog u februaru u Beloj kući, udvarao se Moskvi koja je prihvatila razgovor sa Vašingtonom, ali je svejedno nastavila bombardovanja ukrajinskih gradova. Čak 477 dronova i 60 projektila je udarilo Kijev i druge ukrajinske gradove 29. juna. Bio je najjači ruski vazdušni napad otkako je rat počeo. Tramp je pokazivao znake frustracije, nekoliko puta je pripretio Putinu sankcijama. Kada je bivši predsednik Dmitrij Medvedev, nekada smatran za umerenog člana Putinovog kruga, na Tviteru krajem jula pripretio Trampu ratom, Tramp je odgovorio da je poslao dve nuklearne podmornice u „prikladne regione“ , „čisto u slučaju ako su ove budalaste i provokativne izjave nešto više od toga.“ Igranje rečima koje asociraju na nuklearni rat. No, Tramp je nastavio sa trgovinskim ratom, udarivši po jednom od glavnih ruskih uvoznika gasa i nafte. Indiji je, zbog uvoza ruskih sirovina, dodao još 25 odsto carina na već prethodno nametnutih 25 odsto. Naravno, dao je vremenskog lufta do 27. avgusta, kada će te dodatne carine stupiti na snagu. Za to vreme, to odbrojavanje je podsticaj indijskom premijeru Narendri Modiju da i on redovno zove Kremlj i vrši pritisak na Putina. U Indiji vlada mišljenje da su Indiji udarene ekstra carine zato što je Modi demantovao Trampovu tvrdnju da je Tramp lično posredovao u sklapanju primirja Indije i Pakistana u četvorodnevnom uzajamnom bombardovanju. Istovremeno, taj primer kaznenih carina Indiji lebdi nad svakom zemljom ili blokom koji i dalje uvozi ruske proizvode, kao što su Kina, Brazil, Vijetnam, ali i nominalno saveznički Ujedinjeni Arapski Emirati, Turska, Japan, Evropska unija. Sve je to bilo u svrhu podsticanja ruskog predsednika da stupi u pregovore. I Evropljani i Ukrajinci su postali optimistični. Amerika ipak neće napustiti svoje saveznike i zajedničku borbu u Ukrajini. Kad, Putin je pristao, ali na način koji ih je preplašio. Susret oči u oči sa Trampom, na Aljasci.
BEZ ODGOVORA SA ALJASKE
Strah je opravdan, upravo zbog Trampove nepredvidivosti. Predviđanja su se kretala od toga da bi Putin mogao da razbesni Trampa svojim gordim odbijanjem do toga da Tramp povuče sve američke snage na liniju zapadno od nekadašnje Gvozdene zavese. Možda čak i zamrzavanjem članstva SAD u NATO, jer je Tramp na stanovištu da je ekspanzija NATO-a 1990-ih i 2000-ih ka istočnoj Evropi podstakla ruski revanšizam i, u krajnjoj liniji dovela do rata sa Ukrajinom. I Evropljani i Ukrajinci su se bojali toga da ih Amerika napusti. Zato su na svojoj tele-konferenciji dogovorili nekoliko tačaka i pozvali Trampa da mu ih prenesu, ne bi li on zastupao njihove interese. Ti uslovi su bili: da Ukrajina mora biti prisutna za pregovaračkim stolom; da pre nego što pregovori počnu, primirje mora da stupi na snagu; da je trenutna linija razdvajanja, tj. fronta početna pozicija oko eventualnih teritorijalnih promena, i to samo ukoliko Ukrajina pristane na njih; da je prihvatanje ruske okupacije ukrajinskih teritorija samo de fakto a nikako de jure priznanje; da pregovori moraju da sadrže i komponentu bezbednosnih garancija Ukrajine, ukoliko bi je Rusija opet napala; da Rusija ne može da stavi veto na ukrajinsko približavanje Zapadu, naročito ne na članstvo u Evropskoj uniji. Evropljani su pokušali da se ubace na samit na Aljasci, ali je Tramp to odbio. Ne treba mu niko drugi da pregovara sa Putinom. To je izazvalo još veću bojazan kod Evropljana, podsećajući ih na sve one kongrese kada su evropske sile delile svet kao picu ili pečenu kokoš.
Drugi samit, onaj na Aljasci, je doneo više slika, ali manje objavljenih zaključaka. Sa slika smo mogli da zaključimo koliko uzajamnih simpatija gaje američki i ruski predsednik. Odabir Aljaske kao lokacije je upućivao naravno na nekadašnje prisne veze carske Rusije i SAD, koje su i obavile kupoprodaju Aljaske 1867, ali i SSSR-a i SAD tokom Drugog svetskog rata. Na Aljasci su dogovorene i započete operacije slanja naoružanja i opreme Sovjetskom Savezu zarad zajedničke borbe protiv nacista. Putinu je učinjena čast kada mu je Tramp ponudio zajedničku vožnju u svojoj limuzini. Susret je trajao dva i po sata i na njemu nisu bili samo Tramp, Putin, i prevodilac. Ministri odbrane i diplomatije, Putinov lični savetnik Juri Ušakov, Trampov emisar Stiven Vitkof, šef CIA-a Džon Retklif su bili prisutni, ali i, neobično, ministri finansija i trgovine, kao i predsednik ruskog suverenog fonda Kiril Dmitrijev. Još 10 osoba, pored dva predsednika. Dva i po sata deluju malo za sve teme koje je trebalo pretresti. Predviđeni radni ručak je bio otkazan. Konferencija za medije je bila neobična po tome da je trajala samo 12 minuta, da je Putin govorio čak osam minuta, a Tramp manje od četiri. Putin je govorio prvi, što je suprotno protokolu koji nalaže da to mesto pripada domaćinu. Na kraju konferencije, novinarima koji su putovali i više od 30 sati da bi dospeli u zabit Ankoridža, nije dat odgovor ni na jedno pitanje. Samo su otišli sa bine, bez saopštavanja toga šta je dogovoreno, šta nije. Tramp je samo rekao da se oko jedne stvari nisu dogovorili, ali nije podelio oko koje, čak ni u intervjuu sa televizijom Foks. Ovo je sve bilo jako neobično za Trampa, koji inače obožava da odgovara na novinarska pitanja i ne može da obuzda svoj dugačak jezik, čak ni kad se radi o tajnama. Ovo je prvi put da je bio disciplinovan.
U javnosti, Putin je pokazao da zna koje tačke da pritisne da se umili Trampu. Optužio je Bajdena za izbijanje rata u Ukrajini i rekao da se rat nikada ne bi desio da je Tramp bio predsednik. Tramp je otkrio i da mu je Putin rekao kako glasanje poštom, rasprostranjeno u SAD, nije dobro za demokratiju. Što se poklapa sa Trampovim mišljenjem da je izbore 2020. izgubio upravo zbog varanja poštanskim glasovima.
Ipak, po prethodnim susretima i izjavama Stivena Vitkofa, Trampovog partnera za golf kojeg je imenovao za specijalnog emisara za Bliski istok, pa mu onda proširio ovlašćenja i na Rusiju i Ukrajinu, moglo se razumeti da su dve tačke trenutno bitne u pregovorima. Rusija traži da se Ukrajina povuče iz ostatka Donjecke oblasti. Oko 70 odsto oblasti, uključujući i istoimenu prestonicu kontroliše Rusija. Ukrajinci su od gradova na severu, Kramatorska, Slavjanska, i Pokrovska napravili tvrđave. Prepustiti ih bi značilo prepustiti odbrambenu liniju. Druga škakljiva tačka se nadovezuje na tu. Ukrajina traži primirje nakon kojeg bi se pregovaralo. Rusija kaže da želi pregovore, ali uz nastavak ratnih operacija. Kako bi ojačali svoj pregovarački špil, Rusi su izveli proboj na frontu kod Pokrovska. Za 24 sata su zauzeli 120 kvadratnih kilometara i umalo opkolili Pokrovsk. Od tada, Ukrajinci su prebacili snage koje su im potrebne drugde i povratili veliki deo te osvojene teritorije, ali Rusi su poentirali. Moćniji su, imaju više ljudstva i dokazali su to Trampu, za kojeg je ta predstava i izvedena neposredno pred susret na Aljasci.
Vitkof, nevičan diplomatiji, upotrebio je izraz „razmena teritorija“, ali uistinu, ovde nema razmene. Ukrajina pregovara o ustupanju svoje teritorije Rusiji. Zauzvrat može dobiti nešto malo svoje teritorije drugde. Trampu je preneo da bi Rusija vratila azovsko primorje, celu Hersonsku i Zaporošku oblast, ali je Rusija rekla da je to bio nesporazum. Da li su doveli Vitkofa, trgovca nekretninama u zabludu ili ne, tek Tramp je slavodobitno izjavio da će Ukrajini obezbediti „nekretnine na okeanskoj obali“ (engl. oceanfront property), što je žargon američkih trgovaca nekretninama i pokazuje horizont njihovog transakcionog poimanja državnih teritorija.
I KONTRASAMIT BEZ ODGOVORA
Nakon samita na Aljasci, Tramp je pozvao ukrajinskog predsednika u Vašington. U strahu da se ne ponovi situacija iz februara kada se Zelenski našao okružen siledžijama poput potpredsednika Džejmsa Vensa koji su ga kinjili, ona ista postava sa evropske tele-konferencije (minus Poljak Tusk i Portugalac Kosta) se priključila Zelenskom i otišla na noge imperatoru u Vašington, gde su im date udobne stolice u stišnjenom redu ispred velikog pozlaćenog stola sa kojeg im je objašnjena njihova situacija. Ni sa ovog kontrasamita, kako ga je nazvala nemačka štampa, ne znamo šta je sve dogovoreno, izuzev nabavke američkog oružja za Ukrajinu. Porudžbinu tešku 90 milijardi dolara će platiti Evropska unija i Britanija. Kad se radi o bezbednosnim garancijama, šta bi se desilo ukoliko bi Rusija opet napala Ukrajinu, spominje se proširenje važenja člana 5 NATO povelje na Ukrajinu. Ali ko god je čitao taj član, zna da je on i za NATO zemlje slabo formulisan. U slučaju napada na jednu članicu, sve ostale članice „se obavezuju da će preduzeti mere koje smatraju potrebnim, uključujući i upotrebu oružane sile“. Uključujući, ali ne obavezno. Jedine garancije koje bi Rusiju možda mogle odvratiti od tog napada jeste stacioniranje evropskih vojnika duž granice sa Rusijom, na šta Rusija verovatno nikad ne bi pristala.
Nakon nedelju dana, nema se utisak razrešenja ove krize. Možda pomaka, ali ne i nužno. Možda se Rusija samo igra čas mačke, čas miša, iscrpljujući ukrajinsku snagu, evropsku volju, i američku zainteresovanost. Ali ono što ovi samiti jesu bili je opet ono što je u svojoj suštini Trampov stil vladanja – rijaliti šou. Opet, on, veliki impresario, je bio centar pažnje oko kojeg su se vrzmali asistenti evropskih lidera, ali i jedan čelični mačo, Vladimir Putin. Njih dvojica su dobili ono što su želeli, a Ukrajina i Evropa možda nisu ni bili glavno jelo ovog puta.