Redžep Taip Erdogan bez maske – tako bi kratko mogao glasiti izveštaj o izjavama i delovanju turskog predsednika u poslednjih mesec i po dana, nakon terorističkog napada Hamasa na Izrael 7. oktobra i rata koji se nakon njega razbuktao. Političko balansiranje između istoka i zapada, između ideja demokratske države i islamističke ideologije kojim se Erdogan tako vešto koristio prethodnih dvadeset i jednu godinu koliko je na vlasti u Turskoj kako bi dobijao podršku i novac iz Vašingtona i iz Brisela, sada je ustupilo mesto besnoj reakciji ostarelog moćnika koji nakon pobede na izborima prošlog maja više nema potrebe da prikriva svoje prave ideje i namere. Ono na čemu je Erdogan dosledno radio prethodne dve decenije i pravac kojim je vodio Tursku od 2002. godine, sada su samo postali očigledni: Erdoganova Turska više ni na koji način ne pripada, niti želi da pripada evropskoj civilizaciji i porodici naroda. Politički islam, odnosno ideja da je moguće izgraditi modernu demokratsku, evropsku državu koja bi počivala na islamu, prestala je da bude težnja turskog predsednika, koji se umesto toga potpuno okrenuo povratku na nekadašnje vrednosti propalog Osmanskog carstva, čiji je sultan sve do pre jednog veka nosio i titulu kalifa i time sebe smatrao predvodnikom čitavog muslimanskog sveta.
STOLEĆE NAKON ATATURKA
Upravo je ta ideja povratka na staro – potpuno paradoksalno – stajala u osnovi proslave stogodišnjice moderne Turske 29. oktobra, tačno jedan vek nakon što je Mustafa Kemal paša, koji će za sebe smisliti prezime “otac Turaka”, Ataturk, ukinuo osmanski sultanski kalifat i proglasio Republiku Tursku i praktično osnovao jednim potezom modernu tursku naciju. Tajip Erdogan, novi “otac Turaka”, planirao je da obeleži ulazak Turske u drugi vek u Jerusalimu i da iz Al Aksa džamije objavi svoje predvodništvo muslimanskog sveta. Stravični rat koji je izbio 7. oktobra naterao je turskog predsednika da svoju viziju stare-nove Turske predstavi umesto toga u Istanbulu, staroj prestonici carstva. Kao i mnogo puta u prethodnim godinama, govoreći o tome šta je on postigao u dve decenije vladanja Turskom, Erdogan nije propustio da naglasi snažni uticaj Ankare u istorijskim granicama nekadašnjeg carstva, posebno spomenuvši Palestinu i Balkan, a na Balkanu poimence istakavši stvarni uticaj i pretenzije Turske na političku i ekonomsku dominaciju nad Solunom, rodnim gradom Kemala Ataturka, Kosovom i Bosnom. Svodeći na neki način račun o svojoj dugotrajnoj vladavini, sam Erdogan je davanje “verske slobode” turskim građanima, kako se zvanično predstavlja potpuna islamizacija turskog državnog aparata, obrazovanja i društva, naveo kao jedno od svojih najvažnijih i najdalekosežnijih dostignuća. I zaista, ova ocena Taipa Erdogana je bez sumnje tačna – sekularna Turska Kemala Ataturka u kome je bilo kakvo pozivanje na islam ili Kuran bilo kažnjivo zatvorom, što je iskusio i sam današnji turski predsednik kao gradonačelnik Istanbula 1998. godine, prestala je da postoji i ustupila je mesto novoj Erdoganovoj Turskoj u kojoj je islam i početak i kraj političkog delovanja i koja se bez islama ne može zamisliti.
Tursko okretanje ka islamu donelo je jednu novu kombinaciju i inače snažnog turskog nacionalizma, uspostavljenu silom od Ataturka koji je umesto vere i svega što je ona identitetski vekovima nosila sa sobom nametnuo ideju turske nacije, i stare osmanske, sultanske ideologije o brizi i vođstvu čitavog muslimanskog sveta. Ova poslednja ideja, koju Erdogan poslednjih deset godina sve snažnije ističe, nije nimalo blagonaklono dočekana u najvažnijim muslimanskim državama. Ni Saudijska Arabija, čija politička pozicija predstavlja ključ za odnose na Bliskom istoku, ni Egipat, kao najmnogoljudnija muslimanska država ovog dela sveta, ne mogu, niti žele da prihvate bilo kakvo vođstvo Turske u ovom smislu. Erdoganova otvorena podrška Muslimanskoj braći u Egiptu već više od decenije opterećuje odnose ove dve države, dok njegova podjednako snažna i otvorena podrška Hamasu donosi samo trenutnu naklonost Irana, pokrovitelja i glavnog finansijera ove terorističke organizacije, koji na sunitsku i za Teheran čak i danas suviše svetovnu Tursku uvek gleda sa visine.
Stvarne granice Erdoganove ideje o turskom, odnosno njegovom predvođenju muslimanskog sveta postale su sasvim jasne na samitu arapskih i muslimanskih zemalja u Rijadu u Saudijskoj Arabiji prethodne subote, 11. novembra. Iako je od samog početka rata Izraela i Hamasa osnovni cilj Turske bio da se pozicionira kao glavni, ključni pregovarač između dve strane, najpre je Egipat samitom u Kairu a zatim i Saudijska Arabija sastankom u Rijadu, pokazali gde je mesto Erdoganove Turske u muslimanskom svetu i odnosima muslimanskih država pre svega sa Amerikom, a zatim i sa Evropom. Tajip Erdogan je u Rijadu pre svega napao upravo Ameriku i Evropu zbog podrške Izraelu, delujući više kao nemoćni političar koji neprestano iskazuje svoju frustraciju zbog ne dobijanja priznanja i pohvala za sve što je učinio i što navodno čini, nego što je na bilo koji način pokazao vođstvo i ponudio konkretna rešenja za stravični sukob koji traje već gotovo mesec i po dana.
I više od toga, Erdogan je bio prinuđen da prihvati rezoluciju sa samita u kojoj se sve palestinske organizacije pozivaju da se ujedine u političkoj borbi pod okriljem Palestinske oslobodilačke organizacije, koju je osnovao još Jaser Arafat i koja je prvenstveno suprotstavljena Hamasu. Time je njegova otvorena podrška upravo Hamasu, koja je na neki način snažnija od početka rata i onoj koju pruža Iran, posredno, ali ipak sasvim jasno odbačena i prepoznata kao pogrešan politički korak. Očigledno je da se duboke i dugotrajne veze Erdoganovog režima sa problematičnim kriminalnim krugovima i islamskim terorističkim organizacijama ne mogu tako lako promeniti.
IZOLACIJA TURSKE
Svojim insistiranjem i neprestanim ponavljanjem da Hamas nije teroristička organizacija, već – u zavisnosti od prilike – ili skup boraca za slobodu, ili politička partija, kako je nakon samita u Rijadu počeo da ih naziva, samo dodatno doprinosi jednoj vrsti političke izolacije Turske i unutar muslimanskih država, ali i dodatnog udaljavanja od Vašingtona, uvek najvažnijeg strateškog partnera Ankare i Evrope, izvora najvećih prihoda turske države. Čini se da se u ovom Erdoganovom pomalo zadrtom insistiranju na veličanju i hvaljenju Hamasa otkriva u svoj svojoj punoći njegov lični stav i naklonosti, koje je on u prethodnim godinama uspevao da sakrije i koje sada zasenjuju i njegovo obično izuzetno logičko promišljanje političkih poteza i diplomatskih odnosa. U ovom smislu, Erdoganovo odbijanje da Hamasov pokolj civila 7. oktobra osudi, nazivajući ga nakon samita u Rijadu jednostavno “incidentom”, kao i otvoreni antisemitizam, predstavljaju sada poseban problem turske politike i diplomatije, problem kojim će morati da se pozabavi novi naraštaj turskih političara koji su stasali uz Erdogana kao svog pokrovitelja, ali koji razumeju da politika protiv svih može samo dodatno oslabiti Tursku, pogođenu i dalje teškom ekonomskom krizom, čiji se efekti pokušavaju zataškati, između ostalog, i snažnom državnom propagandom uperenom trenutno protiv Izraela, Evrope i Amerike.
NOVI LJUDI, ISTA POLITIKA?
Simboličnu sliku neumitne smene generacija na političkoj sceni Turske predstavlja jedna fotografija upravo sa samita u Rijadu prethodne subote. Kao zvanična fotografija turske delegacije, na njoj je Tajip Erdogan za konferencijskim stolom, a iza njega, u neformalnom došaptavanju, dva njegova najbliža i najvernija saradnika, gotovo dve decenije mlađa od turskog predsednika: Hakan Fidan, ministar spoljnih poslova i prethodno punih trinaest godina šef turske obaveštajne službe i Ibrahim Kalin, nekadašnji glasnogovornik turskog predsednika, koji je od juna nasledio Fidana i koji sada rukovodi turskom tajnom policijom. Nema sumnje da oba ova moćna i ambiciozna političara pretenduju da budu naslednici Erdogana, ali i da se istovremeno pažljivo čuvaju da te svoje ambicije ne otkriju.
Ono što je posebno problematično za sada mnogo izloženijeg Fidana, jeste sve iracionalnije ponašanje samog Erdogana. Otvorena podrška Hamasu, naglo prijateljstvo prema Iranu i, posebno antisemitizam i deljenje lekcija najmoćnijim zapadnim političarima, nimalo otpornim na sujetu, ne mogu ni na koji način doprineti boljem položaju Turske i toliko potrebnom povećanju prihoda i investicija. Uz uobičajeno hvaljenje “svog predsednika” koje Fidan neumitno provlači u svakom dužem obraćanju, ostaje otvorena dilema koliko su on sam, kao i ostali Erdoganovi trenutno najbliži saradnici, u svemu istog mišljenja sa turskim predsednikom.
Dve decenije Erdoganove vladavine korenito su promenile tursko društvo i dodatno istakle jednu specifičnu verziju verski obojenog turskog nacionalizma, u kome je ideja nadmoći turske nacije nad svima, a posebno nad narodima na nekadašnjem prostoru Osmanskog carstva prihvaćena i kao naopako shvaćena istorijska činjenica i kao putokaz za dalje političko delovanje na tim prostorima. Smena generacija koja dolazi na političkoj sceni Turske stoga ne mora značiti i odstupanje od ovih načela Erdoganove nove Turske, već možda čak donese i nadograđivanje ovih ideja. Prvi postupci novog predsednika opozicione, kemalovske Republikanske narodne partije, Ozgjura Ozela, ukazuju na svu dubinu promena koje su se u ovom smislu odigrale u Turskoj prethodnih dvadeset godina. Iako je Ozel rođen septembra 1974. godine, dakle dva meseca nakon turske invazije na Kipar, njegov prvi politički potez je bio odlazak na grob Bulenta Edževita koji je kao premijer Turske doneo odluku o napadu i podeli ostrva, i hvala ovog političara kao oslobodioca i spasioca kiparskih Turaka. Time je i on potvrdio da će nacionalna mitomanija i islamističke ekspanzionističke ideje po svoj prilici ostati osnova i post-Erdoganovske Turske.