Piše: David Vareger
Ankete nisu omašile. Rezultati saveznih parlamentarnih izbora u Nemačkoj loše su vesti i za umerenu desnicu oličenu u Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) odlazeće kancelarke Angele Merkel, ali i za desničarsko-nacionalističku Alternativu za Nemačku (AfD). Obe partije su zabeležile pad – CDU je ostvarila čak najgori rezultat u svojoj istoriji, svega 24 odsto, dok je AfD na deset odsto.
Zeleni su ostvarili porast u odnosu na prethodne izbore – gotovo 15 odsto, ali gorak je ukus tog uspeha kad se zna da su u aprilu u anketama imali dvostruko toliko podrške. Liberali FDP-a su nepromenjenog rezultata – 11 odsto. Levica se jedva provukla kroz iglene uši cenzusa sa 4,9 odsto iako je izborna letvica pet odsto, zahvaljujući opskurnom pravilu u izbornom zakoniku koje se tek četvrti put poteže od osnivanja Bundesrepublike. A pobednik je Socijaldemokratska partija Nemačke – SPD, predvođena dosadašnjim ministrom finansija Olafom Šolcom.
Ta pobeda nije apsolutna već relativna – iako su osvojili najviše glasova na izborima, socijaldemokrate imaju tek 25,7 odsto. Daleko je to od SPD-a Vilija Branta, Helmuta Šmita, i Gerharda Šredera. I iako bi bilo pravo da se stvaranje vlade poveri stranci koja je dobila najviše glasova, ne znači da će tako i biti. Formule i kombinacije buduće koalicije su takve da SPD može da ostane izvan vlasti.
Jedina dvopartijska koalicija koja bi mogla da se sastavi značila bi nastavljanje velike koalicije demohrišćana i socijaldemokrata, koja traje još od 2013, samo pod nekim drugim kancelarom. S obzirom na zamor ovog političkog braka iz nužde i po partnere i po građane Nemačke, ova opcija će se ostvariti samo ukoliko nakon nekoliko meseci pregovaranja neki drugi savez neke tri partije ne bude sklopljen. Neki politički analitičari su čak rekli da će do ovoga doći, ali za Uskrs 2022! Nemački zakon ne predviđa rok za izglasavanje nove vlade, a svi vide poteškoće drugih kombinacija.
“SEMAFOR” I POREZI: “Semafor” koalicija crvenih socijaldemokrata, žutih liberala i zelenih Zelenih je aritmetički moguća, ali praktično liberali nemaju mnogo toga zajedničkog sa SPD-om i Zelenima. Dve levičarske partije žele da se pojača socijalna država i investira u program rapidne energetske transformacije Nemačke u zemlju koja ne emituje gasove staklene bašte. U skladu s tim obe partije žele da nametnu nemačkim preduzećima još ekoloških standarda i suze im mogućnosti za utaju poreza. Malo je verovatno da će FDP, čiji članovi slove za lobiste upravo tih preduzeća i koja od njih prima velike donacije, pristati na tako nešto.
Liberali se zalažu za oslobađanje privatnih firmi od stega državne birokratije i poreza, baš kao što su se zalagali u toku pandemije kovida-19 za lične slobode. Liberali su tražili popuštanje mera i povratak normalnog života. Možda je upravo zbog toga 23 odsto mladih glasača koji su prvi put izašli na izbore glasalo za FDP. Za Zelene je glasalo 22 odsto glasača iz te kategorije, što nam govori da su lične slobode i borba za očuvanje prirode ose političke orijentacije generacija rođenih početkom 21. veka u Nemačkoj. Teško će se te dve opcije spojiti u ovoj vladi.
Vođa liberala Kristijan Lindner rekao je u izbornoj večeri na javnom servisu da najviše preklapanja liberali imaju s konzervativcima i da je za njih povećanje poreza neprihvatljivo. Bez te preraspodele kojom bi se finansirala dalja energetska transformacija, Nemačka neće moći da postane klimatski neutralna u roku koji je prihvatljiv Zelenima. Stoga Lindner nudi ideju privatno-javnog partnerstva u energetskoj transformaciji. I CDU i FDP najavljuju investicije u toj oblasti, ali nije jasno odakle bi došla sredstva ako ne iz povećanih poreza.
“JAMAJKA”: Što nas dovodi do prirodne koalicije crnog CDU-a i žutog FDP-a, kojoj je neophodan treći član, a to bi mogli biti, iznenađujuće, upravo Zeleni. Od 16 saveznih država Nemačke Zeleni su članovi pokrajinskih vlada u čak deset. Jedina stranka s kojom nisu u savezu je AfD. Pokret Zelenih nije uniforman.
Pored radikalnijih Zelenih Berlina, Hamburga i Bremena, postoje i konzervativni Zeleni Baden-Virtemberga, koje vodi nekada maoista, a danas 73-godišnji patrijarh Vinfrid Krečman. U toj pokrajini Zeleni su u vladajućoj koaliciji sa CDU-om, baš kao i u Hesenu i Šlezvig-Holštajnu. Ukoliko ta frakcija prevlada, Zeleni bi mogli da načine kompromise i prihvate “realističku” koaliciju sa CDU i FDP, dodajući svoju zelenu boju toj takozvanoj “Jamajka” koaliciji, nazvanoj zbog boja zastave daleke Jamajke.
Činjenica je da su Zeleni postali uspešni tek nakon što su prihvatili konzervativizam inherentan nemačkoj provinciji. Analena Berbok i Robert Habek, koji čine dvostruko vođstvo Zelenih, drže se čvrsto u postizbornom bazaru. Uskoro se sastaje vođstvo FDP-a i delegacija Zelenih predvođena Habekom da vide ima li zajedničkih tačaka i prostora za kompromis. Primećuje se je da Berbokova izgleda ne učestvuje. Nakon neuspešne, ali ipak iscrpljujuće kampanje, njoj predstoji sedenje na klupi.
Zbog slabog rezultata Levice čisto levi blok SPD–Zeleni–Levica neće biti moguć. Čisto desničarski blok je takođe nemoguć zbog AfD-ovog statusa “nedodirljivih”. Da CDU i SPD sklope koaliciju u koju bi pozvali bilo Zelene, bilo liberale, malo je verovatno. Dve partije zajedno već imaju većinu u novom sazivu Bundestaga i nemaju razloga da dele moć sa još jednom strankom.
U postizbornoj noći večernji program je delovao kao opraštanje od Angele Merkel dok rezultati nisu počeli da pristižu, dok nisu počele emisije sa predstavnicima partija. U iščekivanju nove vlade Nemci odaju počast eri stabilnosti koja se završila i za koju znaju da će im nedostajati u doglednoj budućnosti.
KRAJ JEDNE KARIJERE: Jedna karijera koja je pred krajem jeste ona Armina Lašeta. Kandidat CDU-a za kancelara pretrpeo je najveći poraz i prvaci partije su već počeli da se plasiraju kao vodeći glasovi i kandidati za preuzimanje kormila stranke. Najupečatljiviji je bio nastup Markusa Zedera, predsednika Hrišćansko-socijalne unije (CSU), sestrinske stranke CDU-a iz Bavarske. U postizbornoj emisiji, upitan da li je sabotirao kampanju svog unutarstranačkog protivnika Lašeta, Zeder je hladnokrvno demantovao opšteprihvaćenu činjenicu, a ni pogled nije uputio ka Lašetu, koji ga je gledao u neverici, pogledom koji je mogao da ubije.
Zeder je čak legao na rudu Zelenima time što se složio s njihovim zahtevom da nakon 2030. proizvodnja motora sa unutrašnjim sagorevanjem bude obustavljena. Umesto toga, Zeder predviđa da će nove tehnologije ponuditi rešenje. Reč moćnog kancelara Bavarske, u kojoj su sedišta BMW-a, Audija, Mana, ali i mnogih podizvođača, jasno će se čuti.
On se predstavlja kao zeleni konzervativac, popularni konzervativac i već pruža ruku saradnje drugim strankama, možda čak izbacujući iz računice i CDU ako ga ovaj opet ne bude hteo za vođu. Zeder shvata da je nemačkoj industriji potrebno zeleno osavremenjivanje, a njemu glasovi građana zabrinutih za ekologiju i klimu, ali ipak konzervativnih i nesklonih promenama. Pa ipak, Nemačkoj predstoje promene. One su neophodne za modernizaciju industrije, koja je i dalje u 20. veku.
Lašet je tokom izbornog dana napravio još jedan gaf koji je oslabio poverenje Nemaca u njegove sposobnosti. Pogrešno je savio svoj izborni listić i videlo se na fotografijama za koga je glasao. Glasao je za sebe, što je i za očekivati, ali kako se pouzdati u čoveka koji ni to ne ume da uradi kako treba. Paradoksalno, ovako slaba pozicija Lašeta možda će mu i doneti kancelarsko mesto jer će biti spremniji da liberalima i Zelenima da više moći u budućoj koaliciji zarad sopstvenog političkog preživljavanja.
Hoće li neke tri stranke moći da se slože oko kursa koji bi Nemačka trebalo da zauzme, nećemo skoro saznati. Verovatno će proći cela jesen pre nego što takav savez bude spreman.
ZAPADNI BALKAN: U svojoj samozagledanosti, zapitali su se mnogi u avliji Zapadnog Balkana šta će ovo značiti za naš region. Promena mora nekako da se ogleda, zar ne? Istina je pak da je spoljna politika jedva spomenuta u izbornoj kampanji. Šok koji je izazvao pad Avganistana i neuspeh humanitarne intervencije u kojoj je Nemačka učestvovala nije trajao ni mesec dana. O toj zemlji nije bilo reči, kao ni o drugim zemljama, bitnijim od anglomerata Srbije, Bosne, Hrvatske itd.
Eventualno bi u slučaju ulaska Zelenih u vladu mogla da se zaoštri nemačka pozicija prema Srbiji u vezi sa priznanjem Kosova, tj. da postane eksplicitnija nego što već jeste; i drugo – da se insistira na zatvaranju termoelektrana na ugalj širom Balkana, koje podjednako truju građane Beograda, Prištine, Skoplja, Sarajeva, Tuzle. U tome vidimo paradoks da iako takav stav predstavlja dodatni gubitak već niskog suvereniteta ovih država, on nije loš po zemlju i njene građane. Ali imamo još mnogo vremena pre nego što nas se Zeleni sete, ako uopšte.