Piše: Vlada Stanković
Dvadeset deveti maj, dan kada su Osmanlije 1453. godine pod vođstvom mladog sultana Mehmeda II zauzele vizantijsku prestonicu Carigrad, predstavlja već više od decenije jednu od najvažnijih tačaka političkog kalendara sadašnjeg turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Tokom najvećeg dela 20. veka, od stvaranja moderne, svetovne turske republike, ovaj datum je u Turskoj predstavljao samo daleko sećanje na veliki korak osmanskog carstva ka vekovnoj dominaciji jugoistočnom Evropom, od kojeg je osnivač republike Mustafa Kemal Ataturk napravio jasan otklon, između ostalog, i premeštanjem prestonice u Ankaru.
Smešten u duboke slojeve istorije, obeležavan češće u grčkim zajednicama kao dan “pada Grada”, kako Grci i danas najčešće nazivaju Konstantinov grad, milenijumsku prestonicu vizantijskog carstva na Bosforu, 29. maj je, činilo se, izgubio simbolički i politički značaj u samoj Turskoj.
Ovakav odnos prema ovom važnom istorijskom događaju u potpunosti se promenio u poslednjoj deceniji agresivnom propagandom sadašnjeg turskog predsednika, koji je od samog početka svoje političke karijere odabrao svoj rodni grad Istanbul i svu njegovu istorijsku simboliku kao jednu od osnova svog političkog programa u kojem značajno mesto zauzimaju kombinacija islamizacije posvetovljene turske republike i obnova turskog uticaja na svim teritorijama na kojima se nekada prostiralo Osmansko carstvo.
Još kao gradonačelnik Istanbula, sredinom devedesetih godina prošlog veka, Erdogan je jasno objavio svoj islamistički program, usmeren jednim delom na pridobijanje podrške nižih, slabo obrazovanih slojeva turskog društva, i u njemu nameru da se na jednom od centralnih trgova modernog Istanbula Taksimu sazida džamija. Kako je tada Erdogan izjavio, sa Taksima, evropskog središta ovog megalopolisa od kojeg se pruža glavna ulica Nezavisnosti (Istiklal), ne vidi se nijedna džamija već samo hrišćanska crkva, misleći na grčku pravoslavnu crkvu Svete Trojice.
Ono što se takođe, i pre svega, videlo s Taksima jeste spomenik utemeljiteljima savremene, svetovne i antiosmanske turske republike koje predvodi Mustafa Kemal i koji u Erdoganovom političkom programu zauzimaju jedva malo pozitivnije mesto od nekadašnjih hrišćanskih gospodara njegovog grada. Ovu ideju koja bi simbolički označila pobedu njegove islamističke, neoosmanske politike u središtu samog Istanbula Erdogan je svom snagom pokrenuo upravo pred 29. maj 2013, kada su objavljeni planovi o izgradnji džamije u parku Gezi na Taksimu pokrenuli talas protesta koji su označili kraj prve decenije Erdoganove naizgled kompromisne vlasti sa širokom podrškom zasnovanom na ekonomskoj stabilizaciji i početak druge faze njegove vladavine – faze otvorenog progona svih političkih protivnika i potpunog samovlašća.
Ako je proslava 560. godišnjice osvajanja Carigrada 2013. bila obeležena najavom zidanja džamije na Taksimu, protestima koji su usledili i državno finansiranim filmom o osvajanju grada Fatih (Osvajač), 568. godišnjicu 2021. godine turski predsednik je proslavio otvaranjem džamije na Taksimu 28. maja, a zatim i čitanjem delova Kurana 29. maja u Svetoj Sofiji, koja je jula 2020. ponovo pretvorena u džamiju, i grandioznom proslavom ispred ovog monumentalnog zdanja.
I dok su na društvenim mrežama u Turskoj uoči 29. maja kružile slike zapuštene, prašnjave i neuredne unutrašnjosti Svete Sofije, Erdogan je ovaj datum ponovo iskoristio kao pokazatelj sopstvene autoritarne dominacije u Turskoj i u regionalnoj politici.
OGROMAN PAD PODRŠKE: Sve predstave vezane za proslavu osvajanja Carigrada jednim delom su pokušaj turskog predsednika da skrene pažnju sa izuzetno loše ekonomske situacije u Turskoj, koja je izazvala ogroman pad podrške i njemu lično i njegovoj već dve decenije vladajućoj Partiji pravde i razvoja. Prvi put otkad se pojavio na političkoj sceni Turske, Redžep Tajip Erdogan nije ne samo prvi političar po popularnosti, nego čak ni drugi – ispred njega su gradonačelnici dva najveća i najvažnija grada iz kemalovske Republikanske narodne partije – Istanbula Ekrem Imamoglu i prestonice Ankare Mansur Javaš – dok bi za vladajuću partiju prema najnovijim istraživanjima iz druge polovine maja glasalo samo 27 odsto turskih birača. Jednostavna matematika ukazuje na činjenicu da sa ovim trendom popularnosti sam Erdogan i njegova partija nemaju gotovo nikakvih šansi da pobede na izborima 2023, na stogodišnjicu stvaranja turske republike i 670. godišnjicu od osvajanja Carigrada.
Kada se tome pridoda i politički zemljotres koji je u Turskoj izazvao svojom serijom izjava na Jutjubu Sedat Peker, jedan od najmoćnijih vođa turskog podzemlja koji je u samoizgnanstvu u Dubaiju, u kojima povezuje najviše funkcionere vladajuće partije i Erdoganove najbliže saradnike, pre svih moćnog ministra unutrašnjih poslova Sulejmana Sojlua, sa nizom kriminalnih radnji tokom decenija, kao i katastrofalna reakcija države na pandemiju koronavirusa, postaje jasnije zašto se turski predsednik u poslednje vreme oslanja gotovo isključivo na dve političke poluge koje čvrsto drži u svojim rukama – islamističku i neoosmansku propagandu i progon političkih protivnika.
Od novembra 2016. u zatvoru je tako tek nedavno osuđen Selahatin Demirtaš, jedan od osnivača i vođa Kurdske narodne demokratske partije, koja sa svojih oko deset odsto glasova predstavlja važnu političku opciju koja može presudno da prevagne u korist Erdoganovih protivnika na sledećim izborima. Demirtaš je osuđen za “vređanje predsednika”, a slične optužnice pokrenute su i protiv gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua, trenutno najpopularnijeg političara u Turskoj i time Erdoganovog najverovatnijeg suparnika na sledećim izborima 2023, i popularne šefice Republikanske narodne partije u Istanbulu Dženan Kaftančioglu.
Turski državni tužilac je zatražio zatvorsku kaznu od četiri godine i jednog meseca za Imamoglua zbog “vređanja državnih službenika” jer je navodno nakon izbora za gradonačelnika Istanbula 31. marta 2019. predstavnike Izborne komisije u Istanbulu iz vladajuće stranke nazvao “glupanima”, čime bi mu bilo onemogućeno da se kandiduje na planiranim izborima. Očigledno je da Erdogan jedini način da dođe do pobede vidi u tome da nema niti jednog stvarnog protivkandidata u potpunom zaokruživanju svog samovlašća.
POLITIČKA NESAMOSTALNOST: U pokušaju da pokaže svoju snagu i u širem regionu, ali i na najvišem nivou globalne političke scene, Erdogan se našao u nepovoljnom položaju i prema Rusiji i prema Americi, prinuđen da objašnjava svoje poteze i odgovara na uslovljavanja obe strane. Privremeni savez sa Rusijom, koji sam po sebi predstavlja potpuni zaokret u odnosu na prethodnu Erdoganovu politiku, našao se na putu želji turskog predsednika, i stvarnoj potrebi njegovog političkog opstanka, da povrati sopstveni strateški važan položaj u američkoj spoljnoj politici.
Već pod pritiskom gotovo jednoglasno usvojenih sankcija u američkom Senatu zbog nabavke ruskog raketnog sistema S-400, Erdogan se od početka Bajdenove administracije našao prilično izolovan iz najvišeg kruga svetske politike, prinuđen prošle nedelje da pod pritiskom Rusije interveniše na ublažavanje saopštenja Nato saveza protiv Belorusije, ali istovremeno i otvoreno upozoren od Rusije zbog njegove politike prema Ukrajini.
Ova politička nesamostalnost nimalo ne odgovara slici o svemoći koju je o sebi Erdogan pažljivo gradio pune dve decenije i otud je snažnije njegovo nastojanje da što pre i što javnije dođe do sastanka sa američkim predsednikom, koji od svog dolaska na vlast otvoreno izbegava svaki vid komunikacije s turskim predsednikom. Poseta Ankari pomoćnice američkog državnog sekretara Vendi Šerman dan uoči 29. maja i njen sastanak s pomoćnikom turskog ministra spoljnih poslova Sedatom Onalom stoga je za Erdogana važan korak u spoljnoj politici i u pokušaju povratka u poziciju moći u američkoj spoljnoj politici.
Pomešane poruke američkog diplomate, koja je izrekla još od Henrija Kisindžera ponavljan stav da je Turska strateški partner Amerike u ovom delu sveta, ali je podvukla da je neophodno rešiti pitanje ruskih raketa i, posebno politički štetno za turskog predsednika, kao jedan od najvažnijih problema istakla sve snažnije kršenje ljudskih prava u Turskoj, bile su daleko od očekivanog brzog i lakog povratka Turske u krug najbližih saveznika i prijatelja Amerike.
SVE VEĆI PRITISAK: “Ponudili smo rešenja, sada je sve u turskim rukama”, istakla je Šerman, time samo povećavši pritisak na turskog predsednika koji do polovine juna, kada je na sastanku Nato alijanse predviđen prvi sastanak sa Bajdenom, odnosno do kraja juna i sastanka šefova država i vlada zemalja Evropske unije, svojim odlukama i postupcima mora jasno da pokaže pravac svoje politike kako bi izbegao nove sankcije EU i Amerike.
Jedan od aspekata Erdoganove politike o kojem će se pričati i odlučivati na ovim sastancima jeste i politika Turske u širem regionu, u Siriji, prema Izraelu, ali pre svega prema zemljama članicama EU – Grčkoj i Kipru. Stalna agresivna politika Turske u Egeju i istočnom Mediteranu uslovila je da je EU posle mnogo godina pregovora i popuštanja odnos prema svoje dve zemlje članice postavila kao jedan od uslova za dalje dogovore sa Turskom, uključujući i novi sporazum o migrantima i o obnovi ili unapređenju carinske unije.
U uslovima kada se turska ekonomija nalazi u najgorem stanju od Erdoganovog dolaska na vlast pre gotovo dve decenije, i kada inflacija otežava vraćanje ogromnih kredita u dolarima i evrima, finansijska pomoć iz Evrope i Amerike postaje sve značajnija, ali i uslovi za nju sve stroži i nepovoljniji po turskog predsednika, što je vidljivo i po sve snažnijem stavu unutar EU da se s Turskom prekinu svi pregovori o pristupanju Uniji dok Erdogan – ili neki njegov naslednik – priču o “pozitivnoj agendi” svoje politike ne zameni pozitivnim delima.