Piše: Tamara Jorgovanović
Osmi kongres Komunističke partije Kube (PCC), održan sredinom aprila, bio je i istorijski jer je na njemu okončana era dinastije Kastro odlukom Raula Kastra da se u devedesetoj povuče sa čela stranke. Ovo prezime je u poslednje 62 godine bilo u tolikoj meri utkano u istoriju Kube, da je teško zamisliti ostrvo bez njega. Od 11,5 miliona Kubanaca tek nešto više od dva miliona živelo je u eri pre vladavine Kastrovih i pamti zemlju bez njih.
Silazak sa scene drugog Kastra poklopio se gotovo u dan sa 60. godišnjicom pobede u Zalivu svinja, kada je kubanska vojska uz pomoć sovjetskog oružja sprečila invaziju kubanskih emigranata, rešenih da pod pokroviteljstvom SAD zbace Fidela Kastra. Kenedijeva administracija pretrpela je poniženje koje Amerika pamti i danas, Kastro i Če Gevara postali su globalno popularni, a Kuba definitivno gurnuta u ruke Sovjetskog Saveza.
Ipak, reklo bi se da je danas mnogo veće uzbuđenje zahvatilo svet nego same Kubance. Dok se mnogobrojni svetski mediji bave budućnošću Kube bez Fidela i Raula, Kubanci ne gledaju tako daleko ispred sebe i više ih zanima kako da kupe hranu za sutra. Udružena sa iscrpljujućim američkim sankcijama, pandemija koronavirusa uticala je na ekonomiju i snabdevanje, pa su rafovi u prodavnicama uglavnom prazni, a kad roba stigne, redovi su ogromni i čekanje traje satima. Nabavka hrane u uslovima nestašica i fizičkog distanciranja postala je pravi podvig.
Kubanci koji su razgovarali s novinarima zapadnih medija očigledno ne očekuju tektonske promene posle davno najavljenog penzionisanja Raula Kastra. Nemaju ni zašto jer iako je u organima vlasti ostalo još samo nekoliko revolucionara iz 1959, ova mlađa generacija rođena nakon toga spada u njihove učenike. Novi predsednik PCC, koji je od 2018. i predsednik Kube, 60-godišnji Migel Dijaz-Kanel odmah je poručio: “Somos continuidad” – mi smo kontinuitet.
POVRATAK DOLARA: Zemlja za koju se u osvit 20. veka spremala nova zvezda na američkoj zastavi više od pola veka živi pod embargom moćnog suseda iako odavno ne predstavlja nikakvu opasnost. Kuba je naviknuta na nemaštinu i krize, ali je trenutna situacija jedna od težih. Pandemija u kombinaciji sa sankcijama dotukla je kubansku ekonomiju koja je, prema zvaničnim podacima, prošle godine opala 11 odsto, a uvoz 40 odsto. Turistički sektor, koji je jedan od glavnih izvora prihoda, od prošle godine praktično ne funkcioniše. Štetu je pretrpela i poljoprivreda, koja trenutno ne uspeva da pokrije ni četvrtinu potreba stanovništva.
Zahvaljujući zdravstvenom sistemu koji je i SZO navodila kao pozitivan primer, sa 8,4 lekara na 100.000 stanovnika i besplatnom zaštitom, ali i zbog izolovanosti ostrva, Kuba je uspela da se i pored siromaštva uspešno nosi s koronavirusom. Od kovida-19 zvanično je obolelo 107.000 ljudi, a umrlo oko 650, što daje jednu od najnižih stopa smrtnosti u svetu (0,6 odsto – tri i po puta manje od svetskog proseka). Zemlja ima i svoju vakcinu nazvanu soberana (suverena), a još jedna je u trećoj fazi ispitivanja.
Želeći da pridobije jaku kubansku zajednicu na Floridi, sklonu da ostrvo izjednačava s Kastrom i komunistima, tadašnji predsednik SAD Donald Tramp pooštrio je 2016. sankcije Havani, koje je Barak Obama napokon ublažio. Na postojeći embargo dodato je još 240 mera, od toga bar 50 tokom pandemije. Isplatilo mu se jer su Kubanci u Majamiju glasali za njega.
Uprkos trudu da pokaže koliko se razlikuje od Trampa, Džo Bajden nije poništio njegove odluke. Zbog sprečavanja finansijskih transakcija između dve zemlje obični Kubanci su već pet godina bez novca koji su dobijali od rođaka iz Amerike. Kubanska dijaspora 60 godina nije uspela da uvidi da mere i sankcije SAD ne pogađaju režim već njihovu rodbinu i prijatelje koji nisu imali tu sreću da odu.
Kako bi došla do neophodnih deviza za uvoz hrane, država je prošlog leta otvorila desetine radnji u kojima je moguća kupovina za dolare. Poslednji put su ovakve prodavnice nicale 1993, tokom “specijalnog perioda” – ekonomske krize nastale posle sloma SSSR – i prestale su s radom 2004, kada je dolar povučen iz opticaja i zamenjen CUC-om, konvertibilnim pezosom.
BEZ HAOSA: Kada je SSSR doživeo krah, a za njim se kao domine srušili i drugi komunistički režimi u Istočnoj Evropi, verovalo se da će i sovjetski štićenik Kuba deliti istu sudbinu. Kada se Fidel Kastro 2006. razboleo svi su iščekivali promene na ostrvu, a bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt rekla je posle nekoliko godina čekanja: “Kastro će jednom ipak da umre”.
Kada je 2016. i umro, zemlja je nastavila po starom. Raulov dolazak na čelo države 2008. i partije 2011. doneli su ekonomske reforme i postepeno otvaranje, ali tek toliko da stvari ostanu iste. Ni njegovo povlačenje ne najavljuje ništa novo. Ipak, mlađe generacije građana, informisane na internetu, polako dižu glavu. Kuba ima školovano stanovništvo i jaku, obrazovanu emigraciju koja bi mogla da pomogne sada kada je porodica Kastro otišla s političke scene.
U ovom trenutku ljudi u svetu se dobrovoljno odriču ličnih sloboda kako bi pobedili virus. Kubanci su se pre šest decenija odrekli svojih ličnih sloboda da bi došli do osnovnih prava kao što su obrazovanje i medicinska zaštita. Vreme je da im se i ostala prava vrate.
Zbog specifičnih okolnosti standard ovde nije moguće meriti običnim BDP-om (8.800 dolara po glavi stanovnika), a teško je proceniti kakva bi im bila ekonomija da nema ovako dugih sankcija. Indeks ljudskog razvoja UN pokazuje da Kuba ima visok stepen razvoja zbog besplatnog zdravstva i školstva, kao i zbog prava i inkluzije žena.
Oko 85 odsto Kubanaca živi u domu koji poseduje, 99 odsto je pismeno, a životni vek je nešto duži nego onaj u SAD. Od 2008. dozvoljeno je otvaranje privatnog biznisa, pa danas u ovom sektoru radi trećina zaposlenih. Ipak, primanja su veoma niska i mnogi ljudi gurnuti su u sivu ekonomiju kako bi sastavili kraj s krajem.
Kubance i s Kastrom i bez njega čeka neizvesna budućnost, ali ekonomska kriza pojačana pandemijom makar je u tome učinila svet jednakim. Američka rediteljka Adrijana Boš, autor dokumentarca o Fidelu Kastru, i sama poreklom Kubanka, jednom prilikom je rekla da je najveća zagonetka i tajna Kube – šta Kubanci misle. I da su navikli da čekaju, čak i kada ne znaju tačno šta.