Nedavno prispeće Donalda Trampa pa Vladimira Putina, u razmaku od samo šest dana, potvrđuje takvu slutnju. Obojici stvari ne idu dobro, pogotovo na ratištima, a zbog toga ni kod kuće, pa su došli da ih obodri Si Đinping.
Domaćin ih je posavetovao da treba da postignu bar održivi prekid vatre u Ukrajini i Iranu, pa će i njima i i svima biti bolje. Doduše, Siju strateški odgovara što su Tramp i Putin opterećeni ispravljanjem sopstvenih grešaka, jer je tako proširen prostor Kini da se predstavlja kao stabilizator prilika u svetu, koji mahom destabilizuju ta dva gosta.
Istovremeno povećava strepnju obojici kad se on dogovara s jednim od njih. Kad je Si rekao Trampu da kinesko izrastanje u globalnu silu ide uporedo s ciljem Bele kuće da „Ameriku učini ponovo velikom“, to je uznemirilo Putina, jer se seća kako je saradnja Vašingtona i Pekinga 1970-ih doprinela raspadu SSSR.
A kad su Si i Putin potvrdili privrženost borbi protiv imperijalizma i globalne dominacije jedne sile, a za postizanje multipolarnosti, Tramp je to doživeo kao opasnost od stvaranja jakog antiameričkog bloka. Pa se, začudo, potrudio da s njima skicira podelu interesnih sfera, a nauštrb saveznika u Evropi.
Za razliku od obojice koji se kite različitom dozama nepredvidljivosti, Si se poziva na predvidljivost. Pre svega, ne upušta se u ratove protiv drugih zemalja i ne zahteva nasilne promene tuđih režima.
Kina, registruju hroničari, osvaja svet uzletom tehnološke modernizacije, zasipanjem tržišta jevtinijim robom od konkurentske, kreditima… Pa i ekonomskim aranžmanima, povremeno netransparentnim, u kojima nezreli partneri mogu da zapadnu u dužničko ropstvo.
Ovako ili onako, tek Si se ispostavlja kao šampion samitizacije, pošto mu svako malo dolazi strani gost najvišeg nivoa. Za poslednjih šest meseci bilo ih je dvadesetak, a pre Trampa i Putina, Peking su posetili i lideri preostale dve stalne članice Saveta bezbednosti UN, Francuske i Britanije. Rad tog Saveta kolektivno već je poduže praktično paralisan, ali se njegove velesile pojedinačno uključuju u pekinšku samitizaciju.
Nema, zasad, nagoveštaja da bi takvi samiti u četiri oka mogli da donesu globalno olakšanje. Ostvaruje se, međutim, bilateralna vajda, koja mestimično ide na štetu trećih strana.
Kineski predsednik je, izgleda, u dobroj formi kad ima snage da prima svekolike strane zvaničnike, željne da oprobaju njegove strateške specijalitete, a možda i preuzmu poneki recept. Tako je našao vremena i da gotovo istovremeno ugosti predsednika Srbije i premijera Pakistana, čije su zemlje označene kao „čelična braća“ Kine.
Zajedničko im je i to što računaju na istovremenu potporu i Kine i SAD. Pakistan tradicionalno, Srbija u novije vreme.
Ovdašnji lider je lansirao slavopojke na obe strane. I u oba teksta, našao da potkači EU, iako njenom pridruživanju formalno teži.
Evropa ocrnjuje Trumpa, ali mi u Srbiji vidimo prijatelja, naslov je njegovog napisa u američkom Foks njuzu. Usledio je niz pohvala kakve američki predsednik dobija samo od vatrenih obožavalaca. Da je on mirotvorac, da u njemu Srbi vide srodnu dušu, iako ga evropska elita omalovažava, da njegov nastup impresionira, jer se razlikuje od Brisela, „gde se manje nacije više zastrašuju nego što se njihovim govorima posvećuje pažnja“.
Takođe je poručio Trampu da bi mu u Beogradu bio priređen veličanstven doček. Uz ostalo i zato što, piše dalje, „dok se drugi možda podsmevaju Vašoj viziji, Srbija je razume i dok se drugi možda plaše Vaše snage, Srbija je poštuje“. Autor se nije libio ni da sugeriše kako bi model saradnje Srbije i SAD mogao i da pozitivno utiče na buduće oblikovanje američko – evropskih odnosa.
Slično je izvajao i u članku za hongkongški Saut Čajna morning post, uveravajući da je Srbija „mnogo pre nego što je povezivanje postalo svetska politička parola, razumela značaj izgradnje mostova između Istoka i Zapada“. A pošto je Kinu definisao kao „jednog od najneophodnijih partnera i jednu od ključnih sila našeg veka“, opet je imao poruku za promenu politike Evropljana. Da ne treba da sa zebnjom i sumnjom nastupaju prema Kini, već s poverenjem i spremnošću za saradnju s njom, pa da će od toga imati koristi kao sada Srbija!
Komplimentirajući Kini i Americi, ovdašnji predsednik kao da je hteo da ih promoviše kao važnije dve od četiri stolice na kojima rasteže spoljnu politiku. Evropi je mnogo toga zamerio, a s Rusima se bakće oko prenosa vlasništva nad NIS, čiji aranžman treba da odobre Amerikanci.
Ne obazire se na upozorenja poznavalaca da je Srbiji važnija Evropa od trampizacije i da Zapad negoduje zbog našeg „preteranog povezivanja“ s Kinom, od naoružanja i robotike, do infrastrukture. Upustio se, pritom, u eksperiment bez presedana: umislio je da može da učestvuje u objedinjavanju sveta, a da ujedno drastično deli sopstvenu naciju, na šta ga je opomenuo i masovni protest na beogradskoj Slaviji.
Objedinjavanje drugih uz razjedinjavanje svojih nije uspelo ni najmoćnijim samitizacijama, a kamoli nekom epizodisti na globalnoj sceni. Naum te vrste je sličan fabrikovanju realnosti, kakvo su pokazali njemu skloni tabloidi kad su izfantazirali da je kod Sija išao „rame uz rame s Putinom i Trampom“. Iako se odavno poštuje latinska izreka Quod licet Iovi, non licet bovi“.