Taj vremeplov, kako autor objašnjava, pokreće se, konkretno, na početku prve godine osme decenije 20. stoleća, kada ekipa (najpre) fanova i poznavalaca ovog muzičko-životnog izraza, iz spontano nastale emisije na (legendarnom) radiju Studio B – „Bluz sat“, koju su krajem 1970-ih osmislili i obeležili Vladimir Jelenković i Ljubomir Vučković – Vučko, „izlazi na teren“, tačnije, penje se na V sprat Mašinskog fakulteta i tamo uređuje „gnezdo“ iz koga će se, svakog ponedeljka, oglašavati instrumenti i glasovi specifičinih „boja“.
„Bluz je beskrajna priča: jedan njen dragoceni deo ispripovedan je u ovoj knjizi“, završiće svoje uvodne „taktove“ u nju Zoran Paunović, naslovivši to „Ako živite bluz“. A, zašto je Pejak odlučio da opiše više od četiri decenije beogradske bluz scene?
Najpre, kako navodi, zbog želje da to predstavi i ostavi zapisano, i ne dozvoli da se razveje u ličnim sećanjima, sa vremenom sumnjivim i, naravno, senilnim. I, zato što, još uvek ima dobru memoriju i neskriveni entuzijazam, da to vreme, od „Kluba 505“ do kluba „Bluz i pivo“, stavi u knjigu. „U njoj su ljudi, događaji, koncerti, svirke, ploče, kasete, diskovi, pa opet ploče… u njoj su moja priča o muzici koja je nastala na pamučnim poljima smeričkog juga i došla raznim putevima do nas, beogradskih momaka u džinsu ranih 1980-ih“, objašnjava Pejak, dodavši, da je pred čitaocima njegov „Otisak srca u prašini“.
I, baš tako, od fana, preko „klupskog početnika“, organizatora koncerata i festivala, producenta, izdavača, autora radio i TV emisija, do oca talentovane „songwriter“ bluzerke, „Vlada Pivo“ (u komunikaciji sa potpisnikom ovih redova), poređaće priče i doživljaje, među kojima se za mnoge čuje prvi put, „slatke i gorke“, emotivne, najčešće informativne, ponekad „na prvu loptu“ neobjektivne, sa, tu i tamo, nebitnim detaljima, i čestim superlativima (nisu svi uvek naj)… Priče koje će iz „dvogleda“ fana i poznavaoca, pojačati sećanja ljubitelja bluza, a novim, potencijalnim slušaocima i stvaraocima ponuditi iskustvo koje će im pomoći da ne ponavljaju „greške“.
„That’s my story, this is all I have to say“, peva Erik Bardon, i ta rečenica i glas odzvanjaju Pejakovoj u glavi dok pretresa svoj rukopis. „Trudio sam se – kaže – da ispričam priču o našoj bliuz sceni iz svog ugla, onako kako sam je, kao insajder doživeo. Priču o ljudima iz raznih gradova, različitih generacija i životnih miljea, koje je spojila strast prema muzici koja nikada nije bila široko prihvaćena i kojoj su se, iako svesni da od nje ne mogu mnogo da očekuju, predali. Uglavnom bezrezervno“.
A, pre nego što se uplovi u „Bluz arhiv Srbije (1981-2026), odnosno, registar i skice za biografije aktera bluz scene u Srbiji od njenih početaka do danas, Pejak još dodaje da duboko veruje da će i ubuduće neko drugi imati o čemu da piše, što ovu knjigu preporučuje kao dobru literarture koju bi budući istraživači trebali da koriste.
Konačno, podaci, fotografije i emocije u „Bluz arhivu“, koji čini drugu (gotovo) polovinu ovog izdanja, dodaju mu i oreol nekakve „bluz enciklopedije“, ili barem leksikona, koji rasteruje zaborav, čuvajući nasleđe. I budi novu