Stručnjaci su ovu Vladinu meru već dočekali sa nizom kritika, podsećajući da su takvi potezi vlasti u ekonomskoj istoriji završavali neuspehom (od rimskog cara Dioklecijana, do argentinskog populiste Perona) i da su ostavljali trajne poremećaje u nacionalnim ekonomijama, jer su narušavali tržišnu regulaciju bez koje nema stabilnog privrednog sistema niti uspešne razvojne politike. Zaboravili su da su slične mere uvodile i najliberalnije države tokom velikih ratova – čak i SAD tokom Drugog svetskog rata. Elem, pošto predsednik i vlada Srbije izgleda smatraju da je desetomesečna unutrašnja politička kriza, zapravo neka vrsta „obojenog“ građanskog rata, oni su verovatno procenili da i cenovne odnose treba staviti pod kontrolu, kao nužan korak ka „korporativnoj ekonomiji“, u kojoj država sebi pravi prostor za kupovinu naoružanja (francuskih „rafala“ na primer) i druge skupe nacionalne poslove, tako što će sprečiti inflatorno razaranje kućnih budžeta njenih građana.
U stvari, krajnji cilj svake „zabrane inflacije“ je da vlast zakrpi narušenu popularnost i da se prikaže kao „narodna vlast“. U našem slučaju, „politici cena“ osnovnih potrepština pribegava se kao jednoj od političkih akcija uoči političkih izbora, pa se okolnost da je gore spomenuta uredba oročena na šest meseci može tumačiti i kao indikacija da će vanredni politički izbori biti zakazani u narednih pola godine. Problem je u tome što će politički profit vlasti od ograničenja marži verovatno brzo zabasati u dosadna nagvaždanja o tome kako tržišne inspekcije ne stižu do svih „prekršioca“, da se pojavljuju sve krupnije oskudice pojedinih proizvoda na kojima trgovci neće dovoljno profitirati, da padaju investicije u proizvodnju roba koje su na državnom režimu (meso i mesne prerađevine, na primer), da se teret državnih limita na razne načine „seli“ iz sfere prometa u sferu proizvodnje, itd. A za svekoliku kontrolu famozne uredbe trebalo bi odgovornost da podnese nadležno ministarstvo za trgovinu. Dakle, opet vlast. Tako da se administrativna bitka protiv visokih trgovačkih marži, to jest protiv inflacije, može pretvoriti u „bumerang“ artiljerijsku paljbu.
Najopasnija bi bila tendencija da Srbija nastavi da „puzi“ u ratnu ekonomiju, to jest da nastavi sa povećanjem intervencija u svaki segment privrednog života – sve, navodno, u najboljoj nameri „zaštite suvereniteta i integriteta“ države.
Da privreda Srbije već klizi ka ekonomskoj krizi pokazuju i analize koje su iznete u nedavno promovisanom Kvartalnom monitoru. Kako je pre neki dan izneo urednik ove publikacije Milojko Arsić, planirani ovogodišnji privredni rast Srbije od 4,2 odsto, posle drugog kvartala već se spustio na tempo od 2,2 odsto godišnje. Pri tome je značajno da je uočen rast deficita tekućeg državnog računa u razmeni sa svetom dosegao 6,3 odsto BDP-a, što je za malu državu, kakva je i Srbija, previsoko.