Formirana je radna grupa koja je trebalo da izradi nacrt procedure donošenja Plana, naročita pažnja posvećena je pitanju kako da proces bude inkluzivan, pristupačan i javan, pa je usvojena i Uredba o postupku pripreme Plana razvoja. Nova Vlada ne govori o Planu razvoja te izgleda da je ceo posao odložen do daljnjeg – verovatno odlaganju doprinose i zbrka oko investicionog plana Srbije (najavljeni, a nepostojeći Plan Srbija 2025!), kontroverzni projekat rudnika litijuma, a i nova Reformska agenda je angažovala dobar deo našeg državnog aparata u nastojanju da se odgovori na dinamiku Evropske unije u realizaciji Plana rasta za Zapadni Balkan.
Ipak, kreatori planskog sistema Srbije imali su u vidu da se čitav posao planiranja ima zasnivati na hijerarhiji planskih dokumenata, od nacionalnog Plana razvoja do lokalnih razvojnih planova. Međutim, kako se kod nas stvari obično rade preko reda, a kako su po Zakonu o planskom sistemu, gradovi i opštine imale obavezu da do januara 2021. usvoje svoje planove razvoja, one su to manje više i učinile. Što zbog pandemije, što zbog dužine trajanja postupka planiranja, ovaj rok nije strogo poštovan, tek do danas je negde oko 100 gradova i opština usvojilo planove razvoja kao dokumente javnih politika za narednih sedam godina. Reklo bi se da je odličan posao obavljen. I stvarno, veliki broj lokalnih samouprava je kroz proces planiranja napravio jedan iskorak u definisanju ciljeva, mera i aktivnostima dobili su okvir za delovanje, konkretne investicije. Neki su stvarno i uključili građane, civilno društvo i druge lokalne aktere u javne rasprave i dijalog. Gde je problem? Ima ih više i svi su složeni.
Prvo, većina lokalnih planova razvoja urađena je na osnovu analize aktuelne situacije, izveštajima o realizaciji ranijih planova, budžetskom okviru… Malo njih je u svoje planove uključilo element predviđanja procesa koji se sa globalnih, regionalnih i nacionalnih nivoa reflektuju i na lokalne zajednice. Problemi kao što su migracije, demografski izazovi, klimatske promene i s njima uslovljene prirodne nepogode, trendovi promena u ljudskim resursima i kadrovima koji su potrebni za željene investicije, da ne pominjemo uticaj veštačke inteligencije – uglavnom nisu uzeti u obzir. Jer, lokalna samouprava nema mnogo kapaciteta za ovu vrstu predviđanja trendova, a planovi razvoja se najčešće rade po jednoj vrsti šablona koje sobom donose do sad ispraksirani eksperti. Ipak, ako se plan razvoja radi za sedam godina, dakle svi su gradski i opštinski planovi urađeni bar do 2027. A da se nije postavilo pitanje kako će se u lokalnoj zajednici rešavati očigledno I sve brže starenje stanovništva, ili kako će se odgovoriti na sve veći broj stranih radnika potrebnih privredi, ali s građanima nenaviklim na strance iz daleke Azije, ili kako će se pospešiti uvođenje čistih izvora energije, ili kako obrazovati kadrove za nove ekonomske projekte… Strategije i akcioni planovi s nacionalnog nivoa u nekim od ovih oblasti možda nude smernice i za lokalni nivo, ali to u lokalnim planovima nije mnogo vidljivo.
Drugo, svako planiranje, a onda i realizacija plana na lokalnom nivou suočava se s velikom preprekom – kako planirati ekonomski razvoj, nove investicione projekte, uvođenje novih tehnologija ako za to ne postoje ljudski resursi. Na primer, u jednoj od opština zatvara se rudnik, rudari će izgubiti posao, planira se investiranje u turizam, ali ko će u turizmu raditi, gde naći kadrove? Lokalna rudarska škola će se valjda zatvoriti, ali kakva će se nova otvoriti – u nadležnosti je Ministarstva prosvete. Da li ono uzima u obzir lokalne planove razvoja, koliko traju procesi prilagođavanja obrazovnih ustanova na nove ekonomske i socijalne prilike i programe? Pretpostavljamo – dugo. Da li se o ovom problemu razgovara ozbiljno u kontekstu razvoja lokalne zajednice i ko je u taj razgovor uključen?
Treće, odlazak sposobnih kadrova iz gradskih i opštinskih uprava se ubrzava. Gotovo decenija zabrane zapošljavanja u javnom sektoru napravila je jednu veliku „generacijsku“ rupu u obnovi administracije jer oni pristigli za penziju nemaju adekvatnu stručnu zamenu koja je stekla iskustvo radeći sa starijom generacijom.
Umesto politike privlačenja i zadržavanja ozbiljnih i kompetentnih kadrova, uz adekvatno nagrađivanje i napredovanje, širom su otvorena vrata partijskim kadrovima, najčešće bez iskustva i potrebnog znanja, što je spustilo nivo lokalne uprave u celini gledano. Na nedavnom susretu sa nekoliko opština u Zapadnoj Srbiji, svi iz gradskih i opštinskih uprava govore da je situacija gotovo nepopravljiva – odlaze urbanisti, pravnici, iskusni inspektori… Jer biznis guta sve kvalitetne kadrove, daje bolje plate i, što je možda još važnije, oslobađa ljude „obaveze“ da postupaju u skladu sa partijskim i političkim naređenjima nasuprot svom stručnom ubeđenju, iskustvu i znanju. „Mi više ne možemo da uradimo ništa da zadržimo kvalitetne ljude, moramo da zadržimo bilo koga ko hoće da ostane u upravi“, rekao nam je jedan načelnik lokalne uprave. I kako će onda izgledati ne samo realizacija plana, predviđanje trendova, nego i puko održavanje lokalne samouprave? A tražimo nezavisne, kompetentne i odgovorne institucije koje će voditi računa o opštem interesu, da li u projektu Jadar ili bilo kom drugom u ovoj našoj zemlji, svejedno je.
Istina, problem osipanja kadrova u javnoj upravi prepoznat je u Strategiji reforme javne uprave (2022.) koja postavlja ciljeve poput „privlačenje i zapošljavanje kadra sa potrebnim kompetencijama“, te „promovisanje I zadržavanje kompetentnih i motivisanih zaposlenih koji realizuju svoje karijerne ciljeve u podsticajnom okruženju“, a „očekuje se da se do kraja 2030.godine državna uprava sagledava kao poželjan poslodavac.“ Kad slušate merodavne ljude u gradovima i opštinama, ima se utisak da se na njihove reči ne obraća dovoljno pažnje jer strategijom predviđene mere ne daju uverenje da će zaustaviti napuštanje javne uprave od strane kompetentnih i obrazovanih kadrova. Digitalizacija može unekoliko da pomogne, ali inspekcije ili socijalne usluge, na primer, prevashodno su zavisne od kvalitetnih ljudskih resursa.