Politika je mnogo složenija i obuhvata širi pojam, što je čini pristupačnijom svim građanima. Iz perspektive studenta, možemo da se zapitamo: „Zbog čega nema više mesta u domovima? Zbog čega ili kako mi biramo studentske predstavnike na Univerzitetu u Beogradu?“
Od najranijih dana me je zanimala politika te je prirodno bilo da budem politički aktivan. No i aktivizam možemo da razložimo na nekoliko podvrsta kako bismo ga lakše razumeli. Može se posmatrati kroz ekologiju i brigu o životnoj sredini; kroz rad u nevladinim organizacijama koje se bave mentalnim zdravljem, a može se posmatrati i kao, kako volim da ga nazovem, „uličnim“ aktivizmom i borbom protiv nedemokratskog sistema. Meni je najbliži taj „ulični“, zato što je sveobuhvatan, jer je pravna država aksiom za mnoge društvene probleme.
Moja fascinacija društvom i politikom verovatno proističe iz porodice, okoline u kojoj sam odrastao i filmova koje sam gledao, ali najviše su uticale priče o protestima, posebno studentskim devedesetih. Što je društvo u većem ponoru, veći je i angažman ljudi koji žele nešto da promene, bilo da su glasni po tom pitanju ili tihi., pa građane i aktiviste možemo da posmatramo kao „poslednji zid demokratije“. Do 2020. mi je blisko bilo učenje o ljudskim pravima kroz mnogobrojne radionice i seminare. Ovo posmatram kao aktivizam u teoriji, koji je preduslov za – teren. Tu sam naučio mnoge stvari koje nisam mogao u školi, jer su škole konzervativne, akcenat se stavlja na rad i disciplinu, a manje na promišljanje. Tek 2020. sam prvi put otišao na velike demonstracije u Beogradu. Te godine sam u julu postao punoletan. Tajno sam otišao od kuće sa drugarom i seo na voz za Beograd. Bio je to trenutak kada sam osetio moć građana koji se bune protiv sistema, ali sam osetio i najveći bes, jer sam uživo svedočio policijskoj brutalnosti nad građanima. Bio sam učesnik demonstracija protiv Rio Tinta 2021. u Beogradu kao brucoš Fakulteta političkih nauka. Ponovo sam osetio zanos velikog broja ljudi, koji su složno rekli da ne žele iskopavanje litijuma u Srbiji.
Došla je i 2023, maja su se desila dva masovna ubistva u školi „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju i očekivao sam da će se sve promeniti, jer je delovalo nestvarno kao udarna vest iz Amerike! Novi optimizam i Građanske inicijative su napravile prvi protest na kome se pojavilo par hiljada ljudi, video sam i bol i nevericu… Usledili su i protesti „Srbija protiv nasilja“ iz kojih će se izroditi velika opoziciona kolona.
Proteste su poredili ovo sa demonstracijama iz 2000, a ja sam primetio razliku u atmosferi u odnosu na prethodne proteste, upečatljiv mi je bio osećaj kolektivne patnje građana. Verujem da je veliki broj ljudi izašao na ulicu tog maja kako bi podelili bol. Pored kolektivne patnje, postojala i velika doza besa usmerena na vlast. Godine promovisanja nasilja u medijima sa nacionalnom frekvencijom i u tabloidima su nas sustigle. Ne bih se usudio da kažem neočekivano.
Kao odgovor na neadekvatnu reakciju institucija, krajem maja smo se okupili i rešili da izađemo na ulicu pod nazivom „Studenti protiv nasilja“. Prvo okupljanje nam je bilo ispred FPN-a tako što je nas nekoliko pozvalo kolege da nam se pridruže. Kiša je počela da pada nekoliko minuta pre polaska ka Skupštini, ali uprkos tome nas stotinu je pošlo. Ljudi su nas dočekali rečenicom: „Evo ih studenti!“. Nastavili smo da se okupljamo u sve većem broju. Prvi put sam osetio toliki motiv za bunt.
Živimo u društvu gde je normalizovano nasilje na svakom koraku. Maj je samo eskalacija. Mediji sa nacionalnom frekvencijom promovišu nasilje dovođenjem osuđenih ratnih zločinaca u program, rijalitije. Možda misle da će neutralisati učenje kako ubiti nekoga time što prikazuju eksplicitne snimke seksa učesnika u rijaliti programima? Ako imamo vlast i njihove satelite koji promovišu nasilje svuda, logično je da to nasilje postoji u materijalnom svetu. Protiv toga se mi borimo. Sadašnja vlast počiva na nasilju, pa se „Studenti protiv nasilja“ zbog toga bore i protiv vlasti. Ono što nas razlikuje je to što u toj borbi mi nećemo koristiti nasilje.
Prva, blago rečeno, neprijatna situacija usledila je nakon mog govora na protestu. Kritike na moj račun su stigle od estradne pevačice Jelena Karleuše, a kasnije od državnog sekretara Đorđa Dabića, s tim što je i moja porodica postala meta. Organizovali smo protest ispred ministarstva Državne uprave i lokalne samouprave i zatražili javno izvinjenje Đorđa Dabića. Kao odgovor na to, ministar Aleksandar Martinović je branio svog kolegu, napadom na mene i moju porodicu, nazivajući nas raznim imenima i aludirajući na to da smo se urotili protiv države. Nisu se odrekli nasilja ni posle maja, već su ga ponovo iskoristili kao svoju alatku. Samo učešće na protestima „Srbija protiv nasilja“ mi je pružilo važnu lekciju – znam sa kim imamo posla. Terenski aktivizam, zaista se pokazao drugačijim od teorijskog.
Jula sam upoznao sam Branislava Grubačkog Gutu, pa su „Studenti protiv nasilja“ i njegov Novi optimizam kao prvu zajedničku akciju organizovali „Plato je naš – Mi menjamo noć za dan“, inspirisani parolom protesta: „Oni su tama, a mi smo svetlo“. Na Platou ispred Filozofskog fakulteta smo napravili koncert uz pozive studentima da se probude.
Kampanju „Dokle više!?“ radimo sa Građanskim inicijativama i neformalnom organizacijom „I mi se pitamo“ koja je pretežno srednjoškolska. Jedan od načina borbe protiv režima jeste veća izlaznost na izbore, cilj nam je da motivišemo što više građana da glasaju 17. decembra. Paralelno je pokrenuta inicijativa četrnaest javnih ličnosti „ProGlas“ koja ima isti cilj. „Dokle više!?“ je univerzalna poruka, zato što nikoga ne isključuje. Svako može da kaže šta bi trebalo da ide posle. Dokle više nasilja? Dokle više kupovine glasova? Svako može da nađe bar jednu stvar kojom ovo pitanje može da dopuni.
Baš zbog toga što je društvo u raspadu, ključni je trenutak za izlazak na izbore, za korišćenje svog prava glasa. U ovim danima na nama građanima je da razgovaramo i pozivamo poznanike i prijatelje da glasaju. Vlast je napravila takvu atmosferu u društvu, gde je obeshrabren svaki vid učestvovanja u političkom životu, samim tim i izlazak na izbore. Naša dužnost je da to promenimo.
Pavle Cicvarić je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu i jedan od inicijatora pokreta „Studenti protiv nasilja“ i „Dokle više?“. Rođen je u Užicu.