Imao je on mana, bez kojih ne može nijedna spoljna politika, ali je svojim državništvom učinio svet boljim mesto za život, a međunarodni poredak stabilnijim i sigurnijim, tako da je uspesima nadmašio neuspehe, ocenio je, pak, njen harvardski kolega i pisac knjige o moralu u spoljnoj politici, Džozef Naj.
Kisindžer je lik za Pikasa, na čijim slikama su lica predstavljena iz više uglova da bi odrazila njihovu višeznačnost – karakteriše ga njegov biograf, britanski istoričar Nil Ferguson. Uz sugestiju da su i diplomata i slikar bili kompleksne ličnosti, koje je kompleksni 20. vek inspirisao na kompleksna dela.
Kada se u obzir uzmu sva različita, pa i neposredno suprotstavljena gledanja na Henrija Kisindžera, koji je prošle nedelje umro u 101 godini, ona zaista prizivaju na kubistički tretman. Jer, da bi se napravio istinski portret legendarnog diplomate, potrebno je ucrtavanje niza njegovih promenljivih profila, fenomenalnih i postignuća i grehova, zbog čega je i kovan u zvezde i ukucavan na poternice.
U najkraćem za ovu priliku (opširnije na drugim stranicama Novog magazina): u zvezde je kovan zbog učešća u otvaranju Kine prema svetu i njenom udruživanju sa Zapadom protiv SSSR, a kojim je i isposlovao da Moskva smanji zategnutost s Vašingtonom i da tako bude izbegnuta opasnost od izbijanja nuklearnog rata. Među uspehe mu se ubrajaju i šatl diplomatija kojom je smirio napetosti na Bliskom istoku, i mirovni sporazum u vijetnamskom ratu zbog koga je dobio i Nobelovu nagradu za mir, iako je mir uspostavljen tek dve godine kasnije.
A na poternice je ukucavan zbog stimulisanja pučeva koji su na vlast doveli vojne hunte u Čileu i Argentini, u čijim su pogromima stradale desetine hiljada njihovih neistomišljenika. Kao i zbog bombardovanja Kambodže i Laosa, ravnodušnosti prema masakrima pri podeli Pakistana i, u celini uzev, zanemarivanju ljudskih prava zarad desničarske stabilokratije.
Sve to je, ovaj republikanac, poreklom nemački Jevrejin, izveo u mandatima (1969-77) šefa američke diplomatije i predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost. Za sve to vreme, nije krio dozu sumnjičavosti prema demokratiji i da mu je red važniji od pravde, zbog čega mu je uredno prebacivano da odstupa od američkih temeljnih vrednosti.
Neobično razumevanje za takvo njegovo skretanje pokazao je Farid Zakarija na CNN. Objasnio je da zazor prema demokratiji Kisindžer vuče iz rane mladosti, kada je demagog Hitler vlast preuzeo na izborima, i da je zato otad opsednut očuvanjem reda, kao garancijom da celu civilizaciju neće zadesiti zlo pred kojim je on izbegao iz Nemačke.
Treba, naravno, imati u vidu da je on činodejstvovao u isključivostima hladnog rata, gde je Americi bitna bila borba za potiskivanje komunizma. Na tom talasu je i njegova domišljatost da se u Čileu gradio komunizam, pa da takvu vlast, iako je demokratski izabrana, treba svrgnuti jer je u igri „mnogo važnija stvar od volje glasača“.
Rezonovanja i potezi su mu podvrgnuti raznovrsnim kritikama. Pa tako, savetnik bivšeg predsednika Baraka Obame, Ben Rouds u Njujork tajmsu računa da je Kisindžer oštetio SAD kao uzornu demokratiju i bacio senku na njenu proklamovanu privrženost međunarodnom pravu.
Nekolicina drugih mu čak prebacuju i da je najvećim svojevremenim podvigom podstakao neslućenu nevolju za Ameriku. Kina, koju je otvorio prema svetu, izrasla joj je sada u najvećeg rivala za (pre)oblikovanje sveta.
Skovao je, unapred, odgovore na sve zamerke. „Zemlja koja zahteva moralno savršenstvo u spoljnoj politici, neće postići ni savršenstvo ni bezbednost“- upamćeno je njegovo prilično ubedljivo pojašnjenje za sopstvene pa i postupke drugih.
Niko se ne usuđuje da mu porekne zvanje jednog od najuticajnijih svetskih diplomata u novijoj istoriji. Ipak, profesor žurnalistike Dejvid Grinberg nalazi da u sagledavanju Kisindžera prevladava preuveličavanje. Pa u vašingtonskom Politiku konstatuje da su vizionari bili predsednici poput Džona Kenedija (za detant) i Ričarda Niksona (za Kinu) a ne on, ali i da on nije bio ni zlikovac, jer su ratove vodili generali a ne on.
Od prethodnika i naslednika na važnim funkcijama, razlikovao se i po veštini da autoritet poveća i po odlasku s vlasti posle 46 leta. Umeo je da za sebe pridobije medije, da duhovitošću (poput one da je „vlast najveći afrodizijak“) razvejava brige, i da stekne status „selebritija“.
Uspeo je i da unapredi nezvaničnu diplomatiju. Stečeni ugled kao i veze s aktuelnim liderima širom sveta, iskombinovao je s preduzetništvom i kao svestrani konsultant prilično unovčio sebe kao brend, primetio je autor u Fajnenšel tajmsu. Povremeno je pravio i izlete u disidentstvo, kao kad je kritikovao Ameriku za zastranjivanja na frontovima bivše SFRJ.
Ostavio je, u svakom slučaju, neizbrisiv trag u svetskim odnosima. I po vanrednoj umešnosti da spaja prethodno nespojivo, kao i da razdvaja naizgled neraskidivo.
Bio je veliki i graditelj i rušitelj. Nažalost, sadašnji lideri ga slede uglavnom tako što ruše ono što je gradio. A to je već, kao nehotično predskazanje, kubistički oslikao Pikaso. Čuvenom Gernikom.