Dva velika događaja su unela potpuno novu dinamiku. Ubistva u školi „Ribnikar“ i u okolini Mladenovca pokrenula su lavinu emocija, a nespretne, pogrešne reakcije vlasti dale su šansu da opozicija, odnosno njen manje ili više pro-EU deo, kanališe te emocije u politički protest kojem se, korak po korak, ta opozicija stavila na čelo. Oscilirajuća, ali svakako ne mala energija protesta i relativno značajna medijska podrška delovali su i na samouverenost opozicije.
Drugi veliki potres izazvali su tragični događaji na Kosovu, koji su jasno ogoleli do koje mere je rešenje daleko. Blesnula je „paklena“ nesloga Srba, što bi rekao Desimir Tošić. Sve zajedno je (valjda) uticalo da opozicija, nespremna za ozbiljne političke poduhvate, zatraži raspisivanje prevremenih izbora i za Beograd i za državu. Ne verujući (valjda) da će Vučić to prihvatiti, nisu mislili ni o formulaciji – pa je traženo samo da se raspišu do decembra, a ne i da se održe u decembru. Vučić (valjda) zatečen, iznenađen zbivanjima na Kosovu, donosi odluku da prihvati zahtev opozicije onako kako su želeli da napišu, i raspiše izbore ne samo za datum koji su mislili da su tražili nego i za nivoe koji im nisu bili ni na kraj pameti.
Rezultat: Dobijamo malo ranije izbore koji bi ionako bili uskoro, a da, osim ostavki funkcionera koji ih daju kao partijski zadatak, nema nijedne od kriza koje vode ka prevremenim izborima, dakle bez kriza kvoruma ili ozbiljnih promena političkog kursa.
Epilog: Opozicija je kao tražila izbore i odmah ih dobila. Vlast je kao razmišljala, pa dala opoziciji i više nego što je tražila jer je (valjda) mislila da joj opozicija ne veruje da će im išta dati. Izborna pravila postoje i sva će biti formalno poštovana; izborni inženjering se radi i u ozbiljnijim demokratijama, ali ni za njega nije ostavljeno vreme – nema promena sistema, cenzusa, kontrolnih mehanizama, načina prijava, ubrzanja brojanja…
Male stranke mogu da zbrajaju rejtinge kako bi prošle u parlament i posle toga mogu zauvek da se raziđu; velike stranke mogu da na svoje liste zakače koliko god hoće „kombi“ stranaka, zbog ko zna kakvih kombinacija…
Ostaje da se vidi ko će uspeti da se ujedini jer broj stranaka prevazilazi koncentraciju birača, pa je ukrupnjavanje conditione sine qua non kakvog-takvog uspeha i pro-EU i anti-EU opozicije, pritom stoji pitanje da li će vlast ići kao vlast ili u dve kolone. Ispade da je jedina prepreka kako će se podeliti zacrtani poslanički mandati da se (valjda) ne desi opet neki vuk i dobije najveći poslanički klub bez rejtinga za prolazak iznad cenzusa.
Imaćemo izborni marketing, imaćemo izbore, ali teško da će biti nekih novih politika i ideja zbog kojih se moralo žuriti u prevremene izbore. Narod je dobio strah od raspleta na Kosovu; dobio je zebnju zbog nerazumnih ubistava, dobio je inflaciju koja razara ekonomiju – ali nije dobio novu nadu zbog koje će s voljom krenuti na bilo koje, pa i prevremene izbore na mnogo nivoa.