Iako još ništa od toga nije potpisano, prevladava uverenje da će se poštovati reči date s najviših mesta, jer postoji jasan zajednički interes. Smanjuju se neslaganja unutar Alijanse, među kojima su najčešća bila sa Ankarom, a ujedno se ozvaničava najteži diplomatski poraz Moskve. Vladimir Putin je, naime, naredio invaziju na Ukrajinu uz obrazloženje da tako zaustavlja širenje NATO, ali je postigao da se, u zebnji od širenja Rusije, taj savez proširi na istorijski neutralne zemlje – nedavno na Finsku a sada i na Švedsku.
Aranžman je, uoči samita NATO u Litvaniji, obelodanio njegov gensek Jens Stoltenberg, posle sastanka s turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom (koji je izdvojeno razgovarao i sa šefom EU Šarlom Mišelom) i švedskim premijerom Ulfom Kristersonom. Prema dostupnim informacijama, presudan je bio pojačani angažman šefa Bele kuće Džoa Bajdena i njegove ekipe, s ciljem da se, bar privremeno, „zažmuri“ na autokratiju Turske, pa da se ona toliko odobrovolji da pruži nedvosmislenu podršku i širenju demokratskog saveza i obuzdavanju Rusije.
Do raspleta je došlo postepenim merama za povećanje uzajamnog poverenja. Pa i odricanja od isključivosti .
Uz najavu da će sledećeg meseca ugostiti Putina, čijoj zemlji nije uveo sankcije i s kojom održava poslovne veze, Erdogan je napravio nekoliko poteza koji su u Moskvi pojedinci doživeli kao „zabadanje noža u leđa“, dok su na Zapadu pohvaljeni. Volodomiru Zelenskom je izjavio da Ukrajina zaslužuje članstvo u NATO, i vratio mu pet komandanata koje je Rusija zarobila i držala u turskom zatvoru, po dogovorima o razmeni ratnih zarobljenika.
Istovremeno, Stokholm je promenio pojedine zakone tako da dovoljno ublaži ljutnju Turske zbog tamošnjeg aktivizma kurdskih disidenata, koje ona smatra teroristima. Potpisano je nekoliko bilateralnih protokola o saradnji za suzbijanje terorizma, ali u njegovom klasičnom značenju, uz zadržavanje ustavnih garancija slobodi govora u skandinavskoj kraljevini.
Ulaskom u NATO, okončano je 200 godina švedske nesvrstanosti (u smislu neutralnosti) ističe tamošnja Svenska dagbladet. U takvom statusu se dobro snalazila i ne bi ga se, možda, ni odricala da rusku agresiju na Ukrajinu nije videla i kao pretnju po sebe.
Mada je standardno, po sistemu vrednosti, održavala bliske veze s članicama NATO, kurs ka njegovom članstvu je jasno ucrtan tek godinu dana posle ruske aneksije Krima. Ona i Finska su u aprilu 2015. sklopile sporazum sa ostale tri nordijske države, članice NATO – Norveškom, Danskom i Islandom – o jačanju vojne saradnje kako bi Rusiju odvratile od agresivnog ponašanja.
Švedsko i finsko odricanje od neutralnosti, moglo bi da, bar donekle, izazove preispitivanja u ostalim zemljama koje drže do tog statusa. Ako ni te šampionke balansiranja nisu izdržale iskušenje pojačanog strateškog razvrstavanja i svrstavanja, ko onda to može?
Džinovi poput Indije i Brazila to sebi mogu da samouvereno i proračunato priušte, dok još snažnija od njih, Kina razigrava „nesvrstano svrstavanje“, formalnom uzdržanošću oko Ukrajine, s tim da se sa Rusijom uortačuje protiv „hegemonije“ Zapada, a s njim bori za oporavak globalizacije, kojoj se Moskva suprotstavlja. Ali, kako da se snađu manje spremni?
U mnogim sistemima se često pominje nordijski model kao najpoželjniji za sopstveno uređenje. Jake institucije, vladavina zakona, nekorumpiranost, izrazite socijalne pogodnosti u tržišnoj ekonomiji, zavidna dostupnost obrazovanja i zdravstva, usavršavanje demokratije ma ko da je na vlasti. Prisećam se nedavnih istraživanja u kojima se Finska i Danska pominju kao najsrećnije zemlje, dok je Švedskoj pripalo prvo mesto po Indeksu kvaliteta života.
I ovde su raznolike vlasti obrađivale javno mnjenje hvalospevima da teže da zemlju urede po švedskom modelu. Asocirale su time da hrlimo ka državi blagostanja, a imali na umu i njegov prosperitetni neutralni status.
Sada kada nam je, po ko zna koji put, blagostanje nedostižno, možda bi bilo vreme da pokušamo da se, kao i Švedska, opredelimo. Na šta nas upućuje i ekologija – u kojoj se Skandinavci sile – da se živi u skladu sa okolinom.
Njima je postupak sledio logiku, disciplinu koju ovdašnja vlast doživljava kao antidržavno delovanje. Švedska i Finska su se uskladile sa strateškom okolinom tako što su i vojske svrstale uz demokratske partnere pred spoljnom opasnošću. Ovde, pak, nema spoljne pretnje ali se naoružavamo, a nema ni demokratije, pa u blizini nema nikoga ko bi nas takve uz sebe svrstao. Samo stoga i ostajemo „nesvrstani“, i kad je toj poziciji odzvonilo svuda na našem kontinentu, osim ovde i pravimo se da ne hajemo što ta zvona odzvanjaju još samo u našim glavama.