CRTA je izračunala da se za 365 dana čak 300 puta direktno obraćao na televizijama s nacionalnim frekvencijama, i da mu je pripalo dve trećine vremena posvećenog političarima u njihovim centralnim vestima. Ovaj rezultat nadmašuje grupni učinak domaćih mu prethodnika, a nedostižan je, reklo bi se, i za zbir nastupa niza lidera u drugim zemljama.
Takva „ekranokratija“ bitno doprinosi njegovoj autokratiji, ali je on svesrdno koristi i da se pojada kako je lično ugrožen. Nije se zadovoljio samo upiranjem prsta na organizatore protesta „Srbija protiv nasilja“ i na „tajkunske medije“, već učestalo proziva i Zapad, ka kome formalno težimo. Prebacio mu je i da podržava Prištinu i ovdašnje demonstrante, poentiravši da „neki spolja ne ruše Srbiju zbog Vučića, već ruše Vučića zbog Srbije“, hoće reći da država zavisi od njegovog opstanka na vlasti.
Premijerno je prosto proključao i pred jednim visokim inostranim gostom, predsednicom Slovenije Natašom Pirc Musar. Na pitanje izveštača iz te zemlje o kretanjima u Srbiji, odbrusio je da to doživljava kao mešanje u unutrašnje stvari, a onda i našao za shodno da naše poslovično zastajkivanje u približavanju EU, izokrene u pohvalu ovdašnjem „zaostajanju za tamošnjim prebijanjem boga u demonstrantima“. Bio je to jedan od njegovih najrogobatnijih spoljnopolitičkih nastupa, u kome se nije libio ni da se s gošćom iz Ljubljane sporečka oko specifičnih dometa slobode štampe, na čiju neprikosnovenost je ona prigodno podsetila.
Cela njegova karijera definisana je razdraganim nepoštovanjem pravila, izoštrenim instinktom za javno mnjenje i fleksibilnim pristupom etici, kao i ubeđenjem da pravila ne važe za njega, njegove saradnike ili ljude koji su mu lojalni, preneo je Radio Slobodna Evropa ocene iz Njujork tajmsa. Ali, iako nalikuje zastranjivanjima na našem vrhu, ovaj opis je deo portreta bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona.
On je zglajzao zato što je lagao parlament da nije učestvovao na žurci za elitu, iako je priređena u njegovoj službenoj rezidenciji, u vreme kad je nacija bila pod antipandemijskim karantinom. Ovih dana je u žižu javnosti dospeo zbog ostavke i u zakonodavnom telu, ali i zbog sticaja okolnosti koje su ga povezale sa sudbinama Donalda Trampa i upravo preminulog Silvija Berluskonija.
Sva trojica su okarakterisani kao prototipi lidera čiji se ego propeo iznad poverenih im dužnosti, iz čega je proizišao niz skandala, zbog kojih su prelazili i u nadležnost pravosudnih i političkih, istražnih organa. Politički je najviše stradao Džonson jer je zbog laganja o žurci bio primoran da napusti i vladu i parlament. Poreski prekršaji su Berluskoniju doneli nekoliko godina zabrane bavljenja javnim funkcijama. A iznova u trci za šefa Bele kuće, Tramp je pod nekoliko istraga, od kojih su najdalekosežnije povodom neovlašćenog odnošenja poverljivih dokumenata i sumnji da je podsticao masovni upad u Kongres s ciljem da se ne prihvati njegov izborni poraz.
Zajedničko im je i to što pripadaju imućnim slojevima (Amerikanac i Italijan su milijarderi, a Britanac je mnogostruki milioner) dok im je glasačka baza mahom u siromašnijim oblastima. Osim gromadnog ega, posvećenosti bogaćenju veže ih i neutoljiva želja za vlašću – Tramp bi da opet predsednikuje, Berluskoni je do smrti bio senator i jezičak na vagi za sastavljanje sadašnje vlade, a Džonson se na javnu scenu vraća kao noseći kolumnista visokotiražnog Dejli mejla.
Analitičari im nalaze sličnost i u pripadnosti desničarskom populizmu, porivu za širenje laži, vezama sa opskurnim likovima, kao i u razrađenim medijskim manipulacijama. Svako od njih je političku karijeru gradio uz pomoć medija, da bi im se po dolasku na vlast ispostavljali kao protivnici. Berluskoni je bio televizijski magnat, biznismen Tramp se proslavio kao voditelj specifičnog rijalitija na malim ekranima, dok se Džonson afirmisao u nekoliko listova, kao novinar originalnog stila, u kome je želja za atraktivnošću, pogotovo na njegovom početku, često zanemarivala činjenice.
Međusobno su se slagali, ponaosob tumbali zatečene poretke, stvarajući, svako na svoj način, paralelne realnosti. Najgore je to što su u mnogome doprineli da se poljulja poverenje, i nacionalno i internacionalno, u institucije sistema. Naročito forsiranjem neistina, kršenjem zakona i neispunjenim obećanjima, kako primećuje komentator Gardijana, uz napomenu da su time naneli neprocenjivu štetu milionima ljudi čija budućnost zavisi od odgovornog globalnog vođstva.
U tom smislu, naročito, njima treba priključiti i Vladimira Putina, koji je agresijom na Ukrajinu uvalio svet u najveću krizu u modernoj istoriji. Mnogo opasniju od poremećaja koje su, u sistemima demokratskih vrednosti, načinili ukupno Tramp, Džonson i Berluskoni.
Ponešto od osobina navedenih lidera s prenaduvanim JA, ispoljava i ovdašnji predsednik. Čak i s tom nepoželjnom kategorizacijom, Aleksandru Vučiću možda godi da bude pomenut u društvu, makar i bivših, lidera SAD, Britanije i Italije. A i njihovim naslednicima može da odgovara što imaju posla s njim takvim kakav je, jer su se, već na svom terenu, afirmisali u ispumpavanju prenapumpanih JA.