Istog dana kada je osmoro đaka beogradske OŠ „Vladislav Ribnikar“ i njihovog domara ubio 13-godišnji učenik iste škole, Srbiju je zapljusnula masovna tuga koju su, sasvim prirodno, pratila brojna pitanja. Zašto je dečak u stilu filmskog profesionalnog ubice hladnokrvno streljao školske drugare? Da li je suludi zločin mogao biti sprečen? Ko je sve odgovoran kad dete slovom zakona to ne može biti? Kako smo i zašto od društva manje-više jednakih šansi postali društvo visokog rizika? Zapravo, razvaljeno društvo u čijem sistemu vrednosti dominiraju egoizam, bezobzirnost, bahatost, primitivizam… dok su nomenklaturama društvenih i državnih elita zavladali nekompetentni i nesposobni, zadojeni ideologijom korupcije i kriminala.
Nisu masovna ubistva počele juče i svakako se ne dešavaju slučajno. Ali reći da smo odgovorni svi, kako je to prvobitno lakonski presudio sada već bivši ministar prosvete Branko Ružić, ravna je tvrdnji da smo svi krivi za inflaciju ili dužničko ropstvo. Uostalom, zašto vlast isto tako ne generalizuje i ekonomske pobede nego ih sebično prisvaja kao da sama živi i stvara.
Kako razumeti besuvislu tvrdnju ministra izrečenu netom posle zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“ da „sistem nije zakazao“, da su krive „zapadne vrednosti“ i da treba da napravimo zaokret i ugledamo se na društva u kojima toga nema. Masovnih ubistava đaka, na primer, nema u Saudijskoj Arabiji ili Severnoj Koreji. Između ostalog i zato što u Rijadu problem „kancerogenog uticaja interneta“ rešavaju slanjem na robiju u trajanju od 45 godina, dok u Pjongjangu internet koristi samo režim Kim Džong Una za širenje propagande prema inostranstvu. Zajedničko vlastima u obe te države je da nesuglasice s političkim neistomišljenicima tradicionalno rešavaju – likvidacijom.
Spirala nasilja je nezaustavljiva – neće je sprečiti ni ostavka ministra prosvete koju je, prema sopstvenim rečima, doneo kao „jedinu racionalnu i časnu odluku u ovim okolnostima“ – ukoliko izostaju adekvatna dijagnoza, a onda i odgovarajuće terapije. Dugotrajne i duboke, teške i bolne. Srpsko društvo se nikada nije suočilo sa uzrocima svojih bolesti koje su razorile temeljne vrednosti. Počelo je sa zločinima na ratištima, nastavilo se ubijanjem političkih protivnika, onda su na red došle komšije, rodbina, deca…
Vlast ne samo da je politički preživela dva užasna zločina već zbijenih redova odbacuje i najmanju odgovornost. Makar simboličku odgovornost u svojoj ostavci nije pomenuo ni Ružić. Ostaje onaj prst krivice uperen u celo društvo. Umesto da se o terapijama konsultuje sa psiholozima, sociolozima, pedagozima… vlast i tragedije koristi za demonstraciju samovolje i sile. Na stranu što nove mere, koje je po nalogu predsednika države usvojila Vlada, „mirišu“ represijom, one su površne i nerealne. Na primer, revizija svih dozvola za oružje koja će u roku od tri meseca, po Vučićevom obećanju, razoružati Srbiju. Ili snižavanje starosne granice sa 14 na 12 godina za krivično-pravnu odgovornost maloletnika… Ili zabrana upotrebe mobilnih telefona u školama i pristupa nekim sajtovima…
Zabranama se ne gradi sigurnije i humanije društvo, posebno ne tamo gde moć ima prevagu i nad moralom i zakonima. „Kad se umešaju sila i novac, zakon ne pomaže“ (Tacit).