Julijana Mojsilović: Iskrcavanje na Krim…

Poslednji izveštaji s fronta, zasad, više idu naruku Kijevu nego Moskvi. Odolevanje oko Bahmuta, pa napad HIMARS-om na Krim – što neki analitičaru smatraju početkom nove ukrajinske kontraofanzive – pa nova mobilizacija u Rusiji koja jasno ukazuje na velike žrtve na ratištu i navodni raskol s plaćenicima iz Vagnera, do besmisla dovode ideju „za tri dana u Kijevu“, u „specijalnoj operaciji“ koja se razvlači duže od 13 meseci. Zapad ne posustaje u vojnoj i finansijskoj pomoći Ukrajini, a njenoj vojsci ne manjka hrabrosti i vere u pobedu. Moskva besni na Zapad, tvrdeći da je u ratu sa NATO-om – što je donekle i tačno, ako ni zbog čega drugog ono zbog oružja i svake druge pomoći Kijevu – ali i ne pomišlja na razuman pokušaj mirovnih pregovora.

Poslednja ponuda je kao iz rubrike „verovali ili ne“.

„Potreban nam je neutralan i vanblokovski status Ukrajine, njeno odbijanje da se pridruži NATO i EU i potvrda ukrajinskog beznuklearnog statusa, kao i priznanje nove teritorijalne realnosti od Kijeva i međunarodne zajednice“, izjavio je zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Mihail Galuzin u intervjuu za rusku televiziju RTVI, a prenela agencija Anadolija.

Čak ni kao cenjkanje – traži više da nešto dobiješ – ovo ne zvuči, najblaže rečeno, niti ozbiljno niti pametno.

Ukrajina ima status kandidata za EU, NATO je još pre ruske agresije rekao ne – doduše, verovatno zasad – ukrajinskom članstvu, Evropa je već upozorila Kijev da mora da poboljša odnos prema manjinama, a Ukrajina se odrekla svog nuklearnog oružja 1991, kada je sa 1.700 nuklearnih bojevih glava posle SAD i Rusije bila treća zemlja na svetu po arsenalu tog naoružanja.

I šta to onda Moskva traži da bi prestala sa agresijom? Neki bi rekli da je poslednja ponuda odgovor na međunarodnu poternicu za Putinom zbog ratnog zločina otmice ukrajinske dece. Moguće. Ali, koliko god bilo nerealno očekivati da se Putin nađe na sudu i koliko god se lošim činio tajming optužnice zbog mogućeg besa Moskve i posledičnog inaćenja oko mira, Galuzinova ponuda možda govori nešto drugo – nećemo stati, pa šta košta da košta, u nadi da Rusija može da podnese više mrtvačkih kovčega i da će Zapad morati da popusti i pokuša da privoli Ukrajinu na teritorijalne ustupke. Prvo je brojčano tačno, posebno u Putinovoj nemilosrdnoj autokratiji, drugo nije nemoguće.

Kijev je, međutim, dosad više puta saopštio da nema kraja dok se ne vrati i Krim, a Zapad da će prihvatiti samo ono sa čime se složi Ukrajina.

Ali ozbiljno shvaćena, prošlonedeljna Galuzinova izjava, posle skeptičnog odnosa Zapada prema kineskom predlogu i gotovo ignorisanja brazilskih ideja, može se lako protumačiti kao Putinova odluka da ide u dalji, za obe strane iscrpljujući, rat s neizvesnim ishodom i novim nezamislivo velikim ljudskim i materijalnim gubicima. S tom razlikom što jedni ginu u tuđoj, nezavisnoj državi u pokušaju vraćanja istorije silom, a drugi za svoju zemlju i pravo da veruju da bi iskrcavanje na Krim opravdalo svaku kap njihove krvi.

Danas, 2023, to je i vojno i politički nezamislivo bez pomoći Zapada, nakon što je pre devet godina mlako odreagovao, ne baveći se tada mnogo onim što za Ukrajinu može da usledi.