Pitanje na koje ni sud – nadajmo se ne isti koji mu je dodelio starateljstvo nad detetom, navodno „nesamostalno“! – neće moći da nađe pravu kaznu za takvu bestijalnost, bezosećajnost, brutalnost… A neće moći da kazni ni one iz okruženja, koji su morali da znaju kako u stanu u beogradskom naselju Mirijevo jedna devojčica nema detinjstvo. Ako niko drugi, baba, deda, ujak, tetka, ako i oni uopšte priznaju dete. Koje, sem što nema detinjstvo, lako može biti neće imati ni budućnost jer je najosetljivije doba, vreme kada se ličnost formira, provela kao nevidljiva robinja.
Drugi Uroš P. ostao je bez „lambordžinija“ kojim je divljao beogradskim ulicama, čikajući policiju da ga uhvati. „Za bahate, bezobzirne i nasilne vozače nema mesta na ulicama. Ministarstvo unutrašnjih poslova zakonito, odlučno i dosledno u borbi protiv svake vrste ugrožavanja bezbednosti građana“, saopšteno je na zvaničnom instagram nalogu MUP-a.
Bez informacije šta je s „fantomom“? Jer, nisu kola kriva što je volan u krivim rukama. A njime je upravljao, što čitaoci prorežimskih medija neće saznati ako ne pitaju nekoga ko čita i prati i neke druge vesti – sin jednog od brojnih kumova predsednika Srbije koji je odavno „poznat organima gonjenja“. Otac, kao i sin, koji je i pored 84 prijave za nasilnu vožnju i još štošta, bez ograničenja divljao beogradskim ulicama.
E sad, nisu ni otac ni kum krivi što je Uroš takav kakav jeste; nisu krivi, ali jesu odgovorni, prvi je što je nesavesnom mladom čoveku omogućio da vozi luksuzan automobil – čije bi poreklo takođe moglo biti predmet istrage. Drugi što je stvorio atmosferu u kojoj su policajci puki plaćenici režima, a kako se sve češće čini, plaćeni su isključivo da brane vip-prekršioce. U tom kontekstu, policajcima koji su uhapsili „lambordžini“ treba čestitati; doduše, tek kad privedu i gazdu vozila.
Učiniće se ponekom da dva Uroša uopšte nisu iz istog filma, a jesu, oni su iz filma Srbija u kojoj su nasilje, mučenje, bahaćenje i neodgovornost sinonimi za – državu. U onoj gde vlada surovi zakon jačeg, a zakonski paragrafi se koriste naopako, ne da kazne i uklone opasne iz kuće i sa ulice nego da ih zaštite.
Jasno da prvi Uroš P. neće proći lako kao drugi Uroš P. Prvog će, nema sumnje, uhvatiti – dok tekst ide u štampu javljaju mediji da je priveden, ako ga ne nađe policija jer su ga „ažurni“ tabloidi vrebali; biće mu sigurno i suđeno, a možda i presuđeno, ukoliko se i bivša i sadašnja partnerka usude da svedoče. Što je veliko pitanje jer se u filmu Srbija ženama manje veruje, posebno zlostavljanim, a prva javna osuda ide na njihov račun uz neizbežno pitanje „a šta su čekale dosad?“ Sve u svemu, nekakva pravda, makar i tanka, možda i stigne po njega.
Za drugog Uroša P. to je mnogo manje izvesno jer njega štiti nezvanični rođačko-kumovski imunitet, onaj kojeg nema u paragrafima, ali štiti mnogo efikasnije od svakog poznatog imuniteta. Čak i onda kao kada bahata vožnja dovede do smrti prolaznika, što se u ovom slučaju nije dogodilo. Bar koliko se zna, a zna se premalo.