U tekstu u Novom Magazinu od 29. januara 2022. godine sam napisao da će rat u Ukrajini biti deo novog svetskog preslaganja. Godinu dana posle jasno se vidi da je u pitanju konflikt za odbranu odnosno promenu današnjeg svetskog poretka. Drugim recima, traje sistemsko rivalstvo za dominaciju.
Zapadne zemlje obilato šalju oružje i vojnu opremu Ukrajini ratujući posredno protiv Ruske Federacije (RF). U sadašnjoj fazi rata očigledno postoji potreba za daljom eskalacijom kao i evidentna nezainteresovanost strana u sukobu za pregovore, što govori da ciljevi na terenu još nisu postignuti.
NEMCI NE BI DA RUSI IZGUBE
Zanimljiva situacija se dešava u Evropskoj uniji. Nemačka kao najveća država i najveća ekonomija EU i dalje smatra da je mir najvažniji, ali istovremeno ne želi da Rusija bude poražena strana. Zašto? Do početka rata, celokupan nemački ekonomski i socijalni model je bio zasnovan, pre svega, na jeftinim ruskim ugljovodonicima kao garanciji nesmetanog razvoja nemačke industrije i shodno tome stabilnosti nemačkog socijalnog ugovora. Sa druge strane, Nemačkoj kao kontinentalnoj sili vrlo je išla na ruku kontinentalna konsolidacija u saradnji sa Rusijom. Na taj način bi se njena ekonomska, a zatim i politička kontrola Evropske unije uspešno završila. Sa slabom Francuskom i bez Velike Britanije bio je to vrlo realan plan.
Ali, sve je „pokvarila“ Ukrajina pružajući neočekivano jak otpor Rusiji. Nemačka ipak i dalje računa na povratak Rusije u energetsku igru i zbog toga ostavlja sebi manevarski prostor putem neradog slanja naoružanja u Ukrajinu. Uz to, došlo je i do bunta evropske „periferije“ u odnosu na rat u Ukrajini, dakle država srednje i istočne Evrope čiji je zadatak od početka članstva u EU „samo“ bio da osiguraju jeftinu radnu snagu, da budu teren nemačke i francuske penetracije kapitala a u zamenu su dobijali modernizacijski ekonomski paket sa aksiološkim sadržajem (u skladu sa obavezujućom neoliberalnom paradigmom). Niti Nemci niti Francuzi nikako ne žele da države srednje i istočne Evrope bilo šta nameću u „njihovoj“ EU, odnosno politici EU u ovim turbulentnim regionalnim i globalnim tektonskim gibanjima. Posto je „periferija“ neposlušna, rađa se očigledna frustracija kod vodećih zemalja EU. Smatram da nas čeka vreme „osvete“ prema državama-buntovnicima što nimalo neće biti dobro za uspeh projekta evropskih integracija odnosno same EU. U tom kontekstu, zanimljiv je odgovor Poljske kao vodećeg „buntovnika“. Podigla je svoj vojni budžet na tri odsto BDP-a, jedan od najvećih u NATO-u, a uskoro planira da ga poveća čak na pet odsto BDP-a sto će biti rekord u NATO-u (za primer, Grčka izdvaja 3,82, a SAD 3,52 procenata BDP-a). Planirano je uskoro i povećanje brojnog stanja vojske na 300.000 pripadnika sto će je činiti jednom od najvećih armija u Evropi (posle Rusije, Ukrajine i Turske). U samoj EU Francuska ima oko 200.000, Nemačka 183.000, Italija 165.000, Grčka 142.000, Španija 120.000 a Bugarska 37.000 pripadnika. Nemojmo zaboraviti da je Poljska donirala Ukrajini 250 svojih tenkova T-72 sovjetske proizvodnje kao i veći deo modifikovanih tenkova PT-91 Twardy. To se uklapa u proces modernizacije poljskih oružanih snaga. Poljska je takođe drugi najveći donator naoružanja i vojne opreme Ukrajini odmah posle SAD-a.
SAD VS KINA
Stvar se dodatno komplikuje jer Nemačka ne veruje da SAD može dobiti predstojeći rat sa Kinom u regionu Indo-Pacifika što loše utiče na uzajamne političke odnose. Istovremeno, SAD smatraju Poljsku svojim strateškim partnerom u Evropskoj uniji. Sa druge strane, najveći ekonomski partner Nemačke je upravo Kina, a usled sve strožih kriterija međunarodne trgovine SAD-a i partnera, bilo kakvo poslovanje sa Kinom postaje kontroverzno i politički upitno. Zbog toga je recimo poseta kancelara Šolca Kini prošle godine, koja se ticala ekonomskih izazova u saradnji dve zemlje, izazvala otvorena previranja unutar transatlantske zajednice.
U januaru 2023 godine američki general Mike Minihan uputio je memorandum oficirima vazduhoplovnih snaga SAD (tekst je objavila televizija NBC) u kome otvoreno govori o neophodnosti ubrzavanja priprema za predstojeći rat sa Kinom u naredne dve godine. To i nije iznenađenje jer se i Amerikanci i Kinezi već godinama pripremaju za taj sukob. Da li će do njega doći u tom periodu, ostaje da se vidi. Ipak, vrlo zabrinjava činjenica nepostojanja tzv. „vruće linije“ između američke i kineske vojske što ograničava slobodu delovanja obe vojske u zoni Indo-Pacifika. Povećava se rizik incidenata koji se na kraju mogu završiti ratom. Suština je da SAD žele odbraniti svoju dominirajuću globalnu poziciju, Kina traži promene, ali ne i smer razvoja globalne ekonomije. Naime, Kina na globalizaciji profitira. SAD pokušavaju da izvrše deglobalizaciju globalnih lanaca snabdevanja. Veliko je pitanje da li je već kasno za tako nešto. Amerikanci smatraju da nije, ali i tako nemaju izbora.
Od 24. februara 2022. godine do danas imamo sasvim novu stvarnost. Smatram da se već nalazimo u nekoj vrsti kontrolisanog, „doziranog“ svetskog rata gde zaraćene strane pokušavaju da ga drže pod kontrolom. Recimo, Amerikanci šalju kvantitativno velike količine oružja i opreme u Ukrajinu, ali ne i najnovije sofisticirano naoružanje. Rusi, sa druge strane, još ne koriste ni deo svog ozbiljnog vojnog potencijala.
Na globalnoj sceni imamo svetski tehnološki, ekonomski i propagandni sukob kakav nismo videli od vremena hladnog rata. Ne samo da traje proces deglobalizacije već i promena smera globalnih energetskih tokova. Imamo globalni rast inflacije kao i cena.
Sa pravom ili ne, razmišljam o analogiji sa Evropom vremena Napoleona, dakle krajem 18. i početkom 19. veka. I tada smo imali kontinentalnu blokadu, ekonomsku rivalizaciju, celu seriju ratnih kampanja koje su trajale duže od 20 godina i tek sa porazom jedne strane uspostavila se strateška ravnoteža snaga završena Bečkim Kongresom 1815. godine. Ako je analogija tačna, čeka nas višedecenijska turbulentna faza na koju se moramo svesno pripremati.
Da li se sve ovo moglo izbeći? Možda da. Ipak, stari Makijaveli je govorio da ratovi počinju kada ih ti započneš, ali ne prestaju kada ti to želiš. Da li će i ovoga puta biti u pravu pokazaće vreme. Ipak je ono konačni sudija.
Autor je sa Varšavskog univerziteta