Izuzetno široke sankcije i po broju zemalja koje su se pridružile i po snazi ekonomske destrukcije učinjene Srbiji nisu dale bogzna kakve političke rezultate, ali jesu nanele ogromnu štetu Srbiji. Miloševićev režim, koji je bio meta, smenjen je pobedom opozicije na izborima, ali i zahvaljujući kombinaciji bombardovanja i izdašne međunarodne pomoći. Ceo ovaj uvod koristim da kažem da ne verujem ni u nekakvo međudržavno prijateljstvo, a pogotovu ne u emocije država; da ne verujem u slovensko-pravoslavnu zavodljivost razumevanja i odanosti.
Srbija je već dugo pred novim izazovom i zadatkom koji se isprečio u napredovanju ka EU. Zasad zvaničnu tvrdu retoriku iz sveta kojom se traži uvođenje sankcija prate nezvanične ozbiljne pretnje ako to Srbija ne uradi – od zamrzavanja preko prekida pregovara sa EU do uvođenja viza za srpske državljane. Ove pretnje ne deluju ni malo, ni naivno, ni neozbiljno. Srpska politička scena se čitavu godinu bavi nagađanjem kada će, a ne da li će „Vučić uvesti sankcije Rusiji“. Čak su se i u predizbornoj kampanji čule prognoze i tvrdih proevropejaca i tvrdih desničara da će se to svakako desiti. Čuju se i dalje. Ali se ne čuje ozbiljan argument političkih takmaca i podržavalaca vlasti o tome zašto ih uvesti ili ne uvesti.
Za jedne je to kupovina članske karte uz koju će se možda nešto dobiti u razgovorima o Kosovu ili približavanju EU, a za druge je to pitanje „bratskog“ odnosa s velikim bratom. Kao da nismo naučili proste lekcije iz neposredne istorije i kada su nama Rusi uvodili sankcije, i kada smo im predavali, a kao prodavali, naftnu industriju.
Iako mi je veoma bliska ideja da treba uraditi sve da se Srbija približi EU, pa i da uvede sankcije Rusiji, i da napravi nove popuste na putu ka kompromisu na Kosovu, jasno mi je da je to „ruski rulet“ koji ne ide bez nekog „keca iz rukava“ – a taj kec mogu biti samo uverljive garancije Srbiji. Verujem da predsednik, koji određuje sve važne, a ponekad i nevažne politike – i to jer je neupitni šef vladajuće većine – kao šahista ima mnogo kombinacija u glavi.
Strah me hvata od previda u toj igri jer smo iskusili šta znači kad nisi u stanju da artikulišeš bar neke svoje interese sa bar nekim ko usmerava globalne događaje, i kada smo saterani u ćorsokak Rambujea 6. februara 1999. u prisustvu posrednika Kristofera Hila (USA), Volfanga Petriča (EU) i Borisa Majorskog (Rusija). Verujem da bi jedan od koraka ka tome bio da se naša komunikacija sa svetom, ali i njena javnomnjenjska slika, vodi na mirniji i učtiviji način – jer i ako se dođe do razgovara o ustupcima Srbiji, biće to sa istim ovim ljudima koje predsednik često, a njemu naklonjeni mediji mnogo vređaju i javnom mnjenju šalju poruku da kompromisa nema, pa ono postaje odbojno prema vađenju „keca iz rukava“.