Stoje primedbe da je to još jedno, sezonsko, prenebregavanje stvarnosti, bremenite ratom u Ukrajini, razgoropađenom inflacijom, zebnjom od pomanjkanja goriva, klimatskim lomovima, a ovde i povezivanjem teritorijalnog integriteta i suvereniteta s preregistracijom vozila na Kosovu. Ali, šta da se radi – fudbal ima dokazanu vanredno jaku meku moć, koja deluje kao alternativna opozicija grubim iskušenjima svakodnevice. Stoga je, valjda, i zaslužio da mu tepaju kao „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“.
Ovako ili onako, tek prema raspoloživim istraživanjima, trenutno je znatno veće poistovećenje nacija s nogometnim reprezentacijama na Mundijalu u Kataru, nego s političkim reprezentima. Takva je situacija i ovde. Piksijeva selekcija, izvesno, uživa podršku koja nadmašuje ukupan broj datih glasova za sve partije.
Ali, lopti se, ponekad daju abrakadabra svojstva. Predsednik FIFA Đani Infantino je učesnicima samita G20 nedavno predočio da bi Svetsko fudbalsko prvenstvo moglo da se iskoristi za zaustavljanje ruske agresije na Ukrajinu, dok je njegov prethodnik Sep Blater svojevremeno sugerisao da bi FIFA mogla da odmeni neku misiju UN.
Izborom domaćina sadašnjeg šampionata, FIFA je 2010. uspela da izazove globalni šok, čije se negativne posledice i danas razmatraju. Pod optužbama za korupciju, nedozvoljeno lobiranje i nameštanje glasanja, smenjeno je i pravdi privedeno poviše učesnika, jer je Katar imao karakteristike dovoljne za poraz a ne za pobedu nad rivalima, među kojima je bila i Amerika.
U mane mu je ubrajano to što nema solidnu fudbalsku tradiciju niti više od jednog stadiona, što je previše mala zemlja za tako veliki izazov, što je autokratska monarhija u kojoj ne poštuju ljudska prava, što su zabranjeni gejovi, što mu je broj državljana pet puta manji nego stanovnika (većinom pečalbara, s radnim dozvolama), što su evidentirana masovna stradanja unajmljenih migranata… U pluseve su mu, pak, uračunati – ogroman finansijski potencijal, okolnost da Mundijal nikad nije bio organizovan na Bliskom istoku, niti u arapskom i muslimanskom svetu, a što je sve poduprto umećem u pridobijanju naklonosti „žirija“.
Poistovećivanje nacija s nogometnim reprezentacijama znatno je veće nego s političkim reprezentima
Tako se došlo do najskupljeg Mundijala u istoriji. U organizaciju, izgradnju sedam novih stadiona, metro, hotele i infrastrukturu utrošeno je, računa se, oko 200 milijardi dolara, 13 puta više nego za iste turnire u Brazilu ili Rusiji, prenosi Dojče vele.
Tom ogromnom svotom, kao i poslovnim i vojnim aranžmanima s mnogim zemljama, Katar je ostvario i glavni, vansportski cilj – povećanje svog prestiža u globalnim razmerama. Ali, samo delimično, jer su najmoćniji svetski mediji nastavili da podsećaju na njegove pomenute mane, tako da je niz gradova u zapadnoj Evropi zabranio prenose utakmica na otvorenom, javnom, prostoru.
Ipak, sadašnja organizacija Mundijala će biti zabeležena kao najnekonvencionalniji poduhvat jedne male države (tri miliona stanovnika na 11 i po hiljada kvadratnih kilometara) da uz pomoć fudbala znatno poveća svoju prepoznatljivost na globusu. Katar je, u ovim kriznim vremenima dodatno, vrlo uvažen kao zamašni izvoznik tečnog gasa.
Uz sve zamerke izboru organizatora Mundijala, fudbalska groznica će nastaviti da trese svet. Kao neka vrsta „šutokatije“, kad nas vešto šutiranje lopte i divljenje šuterima inspiriše da, bar privremeno, išutiramo nataloženu dosadu i ravnodušnost iz sebe.
Fudbalski poredak je u svetu postojaniji od političkog. Uspostavljeno je dvovlašće Evrope i Južne Amerike. Samo su reprezentacije sa ta dva kontinenta postajali šampioni sveta. U tom pogledu je ova igra izrazito opoziciona strateškom rasporedu snaga. Najvećim oružanim silama – Americi, Rusiji i Kini – kao da je zabranjeno i da pomišljaju da mogu da se domognu trona.
Ovde su se sada razmahale prognoze da bi Srbija mogla u Kataru da postane šampion. Svako od nas bi to voleo, ali ne treba preterivati, jer kad je Crvena zvezda 1991. postala prvak sveta, zemlja nam se raspala.
Za početak, da ne izgubimo startni dvoboj s Brazilom. A onda i da prođemo u drugo kolo, što bi se moglo smatrati istorijskim dostignućem, jer to selekciji Srbije, otkad je nezavisna, nije dosad uspelo.
Samo polako, šutokratski, dobro odmereni šut po šut. A izabranicima je Piksi poručio: „Ne morate ništa, a možete mnogo, a probajte ovo drugo“.
Takvo oslobađanje od pritiska i inspirisanje za podvig, nismo čuli od ovdašnjih vlasti. I one su posvećeni šutokratiji, ali tako što nam neumorno dodeljuju šut-karte. Vreme je, ako skupe hrabrost, da plagiraju Piksija.