Iako cene sirove nafte umeju da zbune svojim čestim, pa i kratkoročnim oscilacijama, ja uvek gledam u taj „svetski privredni termometar“, jer mi se čini da on najbolje prikazuje izglede svetske privredne konjunkture, a po pravilu odslikava i kurseve između američkog dolara i drugih glavnih valuta. Pravilo je da kad dolar jača, nafta pojeftinjuje u tom novcu (i obrnuto), a najgora među drugim kombinacijama je ona kada rastu i cene nafte i cena dolara, što se dešavalo nekoliko puta, čak i ove godine.
Kao i ranije, kada su cene nafte išle gore dole u kratkim vremenskim razmacima, analitičari vide više uzroka najnovijem trendu pada cena nafte. Većina ga tumači strahom prodavaca nafte od navodno neminovne privredne recesije u celom svetu. Te izglede pojačavaju vesti da Kina (najveći uvoznik nafte u svetu) i dalje ima velike muke sa raznim starim i novim žarištima kovid virusa, pa zbog toga mora da zatvara i izoluje pojedine velike industrijske centre. Neki posmatrači čak smatraju da će se kineska stopa rasta realno prepoloviti ove godine, a reč je o drugoj po veličini privredi na svetu. Drugi analitičari, koji ne veruju da će se trend pada cena dugo održati, smatraju da je prošlonedeljna vest da su samo u jednoj sedmici zalihe nafte u SAD porasle za 3,9 miliona barela i dostigle najviši nivo od jula prošle godine, poplašila prodavce nafte. Međutim, to objašnjenje je sumnjivo, jer bi onda trebalo očekivati da kupci još više mogu da strahuju od najave OPEK-a plus da će smanjiti ponudu, to jest proizvodnju nafte već ovog meseca.
Uprkos tome što se i dalje u svetu ne vidi kako će se okončati „uspostavljanje novog svetskog poretka“ i što ni globalna katastrofa nije isključena, neki znaci „smirivanja“ glavnih napetosti kao da se pojavljuju
U stvari, niko nije siguran kakav će efekat na cene nafte imati očekivana odluka zemalja G7 o „ograničenju“ cena ruske nafte od 5. decembra ove godine (reč je o pretnjama vlasnicima tankera koji voze rusku naftu, da će se suočiti sa restrikcijama u osiguranju svoje robe i sa drugim finansijskim odmazdama). Kvaka je u tome što SAD, koje su inicirale ovo „plafoniranje“ cena ruske nafte, nikako ne puštaju u promet projektovanu visinu tog plafona. Ako ova mera „spusti“ cenu ruske nafte „na nivo nešto iznad ruskih proizvodnih troškova“ (a to bi značilo negde oko 30 odsto niže od današnje svetske cene), takva mera ne bi ostala bez uticaja i na prihode drugih izvoznika nafte (koji već pokazuju i političku nervozu zbog takvih izgleda).
Na cene nafte u svetu sigurno ima uticaja i okolnost da Putin, blago rečeno, nema uspeha u ratu na tlu Ukrajine, te da ruska energetika trpi, a sutra će trpeti još više, ogromne gubitke zbog evropskih i svetskih sankcija izazvanih agresivnom upotrebom energenata za postizanje neprihvatljivih političkih ciljeva. Ruski propagandisti stalno govore o propasti Evrope u „energetskom ratu“ sa Rusijom, ali su neskrivene nade da njihovoj energetici neće biti ništa, jer će svoju robu prodati Kini, Indiji i drugim azijskim zemljama – prilično problematične. Jednostavno, boljih kupaca od Evropljana nema nigde u svetu. Da ne govorimo o tome da bi Rusija u narednim godinama morala izgraditi ogromnu infrastrukturu za izvoz gasa i nafte azijskim zemljama, što košta veoma mnogo.
Uprkos tome što se i dalje u svetu ne vidi kako će se okončati „uspostavljanje novog svetskog poretka“ i što ni globalna katastrofa nije isključena, neki znaci „smirivanja“ glavnih napetosti kao da se pojavljuju. Ukrajinski rat je već dosadio ne samo Rusima i Ukrajincima, nego i celom svetu, pa se već šuška o novoj rundi pregovora Moskve i Vašingtona, o tome kako da se ta nesreća zaustavi. Tu je i vest da antiinflaciona politika centralnih banaka većine zemalja počinje da daje neke rezultate (pad inflacije u SAD između septembra i oktobra). Tako se stiče utisak da će se ova teška svetska godina možda okončati sa izvesnim smirivanjem glavnih napetosti i traganjem za nekom novom, uvek nestabilnom, ravnotežom.