Doživeli su je, slično njenim sunarodnicima, kao simbol postojanosti u turbulentnim vremenima, sada naročito opterećenih ratom u Ukrajini, pandemijom, inflacijom, nuklearnim rizicima. Pa i političarima nedoraslim rastućim izazovima, a sklonim obmanjivanju i sebe i drugih.
Sve ih je, bez izuzetka, opčinila ne samo njena dugovečnost već još više njena dugoročnost na čelu države i Komonvelta. Sa 70 krunisanih godina ona je vladarka s najdužim stažom u evidentiranoj istoriji. Ta činjenica se na različite načine premotavala u glavama savremenih lidera.
Diktatori i autokrati su je sagledavali kao dokaz da je mogućan doživotni mandat (kao u Severnoj Koreji, a s potencijalom i u Rusiji i Kini) i da izbori nisu ni potrebni. Demokrati su pak svoju smenljivost isticali kao sistemsku vrednost koja je opstala i u Britaniji, u koegzistenciji sa dvorskom dugoročnošću, kao kombinaciji modernosti i tradicije kakva postoji i u nizu severnoevropskih država (sada je danska kraljica Margareta II vladar s najdužim stažom – 50 godina).
Onima koji bi da kopiraju dugoročnost Elizabete II se, međutim, ne dopada to što je ona, po zakonu, bila zvanična vladarka bez vlasti jer je ova u nadležnosti izabrane vlade. A izabranim vlastima se pak ne sviđa što je kraljica uživala veću popularnost (75 odsto podrške anketiranih Britanaca) od svih šefova država, kako je izračunao američki Atlantik, koji tajnu njenog uspeha opisuje kao dosad nepatentiranu mešavinu „demokratske kraljice, progresivne konzervativkinje i aristokratske multikulturalistkinje“.
U nizu analiza konstatuje se da njena nadmoć u popularnosti proizlazi iz dve okolnosti: rastućeg nepoverenja prema svim praktikantima vlasti i kraljičine veštine da se, bez direktnog mešanja u politiku, iskaže kao nenametljivi, statusni, čuvar izvesne doze kontinuiteta u sve podeljenijoj naciji. Istraživanja čak sugerišu da je poverenje sunarodnika u nju bilo veće nego u samu monarhiju, što je delikatno iskušenje za njenog sina naslednika kralja Čarlsa III.
U podsećanjima na umešnost Elizabete II, uz podrazumevajuća prigodna preterivanja u komplimentima, provejavaju i preispitivanja o tome kakve osobine treba da poseduju savremeni lideri. Pa im se preporučuje nekoliko kraljičinih umeća.
Naročito posvećenost izvršavanju zakonom propisanih obaveza, stavljanje opšteg dobra iznad lične promocije i vajde, uzdržanost, dostojanstvenost i pažljiv odabir reči. Svako na svoj način, to sugerišu specijalisti i na CNN-u, i u pariskom Mondu, i londonskom Gardijanu, i u Fajnenšel tajmsu, kao i u vašingtonskom Voksu…
Poprilično, uzalud. I gensek UN Antonio Gutereš je u nekoliko navrata kritikovao manjkavosti savremenih lidera u suočavanju i s nacionalnim i sa internacionalnim izazovima.
Posvećenost izvršavanju državničkih dužnosti deluje kao prevaziđen koncept u eri jagme za vlašću po svaku cenu, dok se, istovremeno, u poplavi svakojakih mišljenja o svemu i svačemu kao mana smatra izuzimanje iz tih logoreičnih proizvoljnosti. A baš je u suprotstavljanju tim prevladavajućim procesima Elizabeta II zadobila većinske simpatije sugrađana.
Svoju poziciju je olakšala prihvatanjem saveta istraživača zakona iz 19. veka. U njemu je pisalo da presto, iako je apolitičan, ima tri prava: da bude konsultovan, da ohrabruje i da upozorava.
U mom prevodu na aktuelni rečnik: da ga donosioci odluka ne prenebregavaju kao formalnog suverena, da ih obodri da u nedoumicama prednost daju rešavaju za opšte dobro i da ih opomene da se eventualne greške skupo plaćaju.
Jedna od hvaljenih kraljičinih osobina bila je i tajnovitost o privatnom životu, u čemu je istrajala uprkos raznim potresima unutar potomstva. U privatnosti je zadržala i svedočanstva o susretima sa domaćim i stranim državnicima. Kao da se držala pouke iz Šekspirovog dela: „Bolje je da budete kralj svoje tišine nego rob vaših reči.“
Ovdašnji vrhovnik kao da ne propušta da se uključi u priču o poukama iz vladavine Elizabete II. Pod kojom je, prema sopstvenom iskazu, kratko pečalbario, ali mahom izbegava preporučljive pouke iz njene karijere.
Iako mu se često dokazuje ono što i sam zna, da je njegov položaj predsednika nalik „engleskoj kraljici“, to jest da su mu ovlašćenja skromna kao i njoj, on neprestano iskače iz ustavnih mu nadležnosti i deluje kao autokrata. Lična promocija mu je evidentnija od pregnuća za opšte dobro, izbor reči mu je raskalašan u nadobudnosti, donosi odluke koje zaduženi za njih bespogovorno slušaju…
Najavljeno je da će on možda otići na sahranu Elizabete II. I kamo sreće da ode i tamo obeća, makar u sebi, da će se potruditi da pokaže kako je dostojan poređenja sa engleskom kraljicom, tako da će se držati Ustava kao ona britanskih zakona. Pa da postane popularan, bez vlasti.
Možete li da zamislite tako nešto? Ako ne možete, a želeli biste, doprinesite ličnim i kolektivnim angažmanom, kojeg zasad nema dovoljno, da se Ustav poštuje.