Nepoznanica je u srži straha. Zato je došlo i do paralisanja države, života u Srbiji, ali i u okruženju, nakon dojava o postavljenim bombama. Posebno onih o postavljenim bombama u školama, čak i vrtićima. Najveći strah svakog roditelja je da se nešto može desiti njegovom detetu, a i neslana šala može biti pogubna.
Dojave su igranje s najdubljim strahovima ljudi i zato su tako okrutne. Možda se nekome ne dopada trenutna vlast ovde, u Podgorici, Sarajevu, Zagrebu, svejedno, nesumnjivo su neke odluke sporne ili iritirajuće, pa i razarajuće, ali za njihovu promenu ili suspenziju postoje politički mehanizmi. Paralisanje države lažnim dojavama i maltretiranje građana izvesno nisu način, naprotiv; zahtevaju dodatno angažovanje policije i specijalaca. Što na proveri ima li bombe doista, što u traganju za anonimnim huliganima.
Uostalom, roditelj koji je morao da odsustvuje s posla tih dana kada su bile dojave sigurno neće promeniti svoje mišljenje o ratu u Ukrajini i Rusiji kao agresoru ako je – kao što ima nagoveštaja – to motiv ovog, kako neki analitičari kažu, specijalnog rata. Naprotiv. Štaviše, može samo biti dodatni motiv represivnim organima da, tragajući za nepoznatim dojavljivačima, dodatno kontrolišu komunikacije građana.
Nebulozno postupanje i igranje ljudskim životima i živcima ogleda se i u kamenovanju brzog voza „Soko“. To je novo neprijatno iznenađenje jer je nečija obest prerasla u opasnost za bezbednost građana. I tu dolazimo do istog; neshvatljivo je da iko iz bilo kog motiva, političkog, religioznog, pa i iz klasičnog vandalizma, odluči da targetira voz u kojem se nalaze putnici. Ili da na prugu postavlja kamenice, daske ili druge predmete ne bi li se voz oštetio. Za to ne postoji opravdanje.
Nije Srbija, rekosmo već, jedina i specifična po tome. Sličnih vandalizama ima i u drugim državama. Odbrana od toga može biti samo prevencija, odnosno upoznavanje s kaznenom politikom, a zatim i izvršenje strogih kazni. Ali pre toga treba preventivno raditi sa decom i maloletnicima kako bi im se objasnilo kakve ih kazne čekaju u slučaju lažnih dojava, ne samo o postavljenim bombama. Tu moraju da budu uključeni i roditelji, škola i država.
Naravno, to neće sprečiti sve slične pokušaje, ali će ih sigurno smanjiti. Ujedno, kroz konkretne primere treba prikazati da su određeni počinioci otkriveni i kažnjeni. Uostalom, država se može pokazati kao ozbiljna samo ako efikasno primeni sve raspoložive mehanizme i spreči izvršenje krivičnih dela, ovih i drugih.
Izvesnost u kažnjavanju jedno je od rešenja, što pokazuje i činjenica da su ovakvi slučajevi znatno ređi u državama zapadne Evrope. Ali s problemima moramo i svi mi da se pojedinačno bavimo, pre svega u ovladavanju sopstvenih strahova. Jer, većinu izvršilaca pokreće moć da probude najdublje strahove ljudi, nesvesni da strah i plašljive nagoni da čine i ono što niko ne želi. Uključujući nekontrolisanu osvetu, a ne smemo dozvoliti da takvi postanemo.