Nesumnjivo, Srbija je deo evropskog kontinenta, makar je u političkom smislu tretirali kao Zapadni Balkan, što je nešto ako ne posprdno i pogrdno, ono nipodaštavajuće. Otprilike kao glavna kuća obasjana svetlima naspram mračne kućice za pse.
Srbija je, uprkos tome, još formalno budući deo porodice koja se zove Evropska unija i, bez obzira na sopstvene manjkavosti, u malo čemu zaostaje iza nekih njenih članica. Onih potonjih, iz bivšeg istočnog lagera i bivše SFRJ, sa blagim izuzetkom Češke, Slovačke i Slovenije.
Jasno, zahvaljujući balkanskom nasleđu Srbija jeste pomalo i orijentalna, ali ni za zericu više nego susedna Bugarska, a pomalo i ortodoksna, sve više i verski, kao da želi da prkosi susednoj Hrvatskoj onim što se kolokvijalno zove krst i čast, ma šta to značilo.
Srbija je, napokon, zaista rusofilična u znatno većoj meri nego rusofobična; antievropska ili bar evroskeptična znatno glasnije nego proevropska, a postaje sve više i prokineska – sve u svemu jedna tipično srednje ili južnoevropska država s teškim nasleđem. Koje, da ne zaboravimo ključni argument, uključuje ispravne strane u dva velika rata što Srbiju, opet uprkos svim njenim manama, svrstava u red velikih i herojskih država, s hrabrim ljudima.
Pa zašto onda, pita se svako razuman, Srbija danas više nego ikada ima problema da se razumnije i čvršće poveže prvo sa susedima, a onda i sa Evropom; zašto se narod lenj u čitanju krije iza ruskih klasika umesto da paradira sa bližim i daljim komšijama?
Nesporno da je deo odgovora u tretmanu koji stiže iz Brisela, Berlina, Pariza i, nadasve, Vašingtona, koji zvanično žele Srbiju u svom okrilju, a praktično je drže na predugom štapu bez makar malene šargarepe. Pri čemu se, kao neželjeno dete, Srbija malo umiljava verujući da polovično umiljato jagnje stvarno dve majke sisa, a malo goropadi misleći, valjda, da se neko plaši njenih aviona, kamiona i urlika.
No, više od svega na međunarodni položaj Srbije utiče ona sama, opredeljujući se većinski u skladu sa onim što joj serviraju prvo vladajuća i tzv. politička i intelektualna elita, a onda i tzv. mediji koji te elite prate u skladu sa starom izrekom „veći katolici od pape“. Ili patrijarha, ako ćemo „po naški“. Moglo bi se, dabome, iz prethodnog suda zaključiti da je narod beslovesna masa, ali to nije tačno. Jer, vrapčići znaju, isti taj narod uredno svoju dečicu šalje na zapad na školovanje i rad; prima tzv. doznake u evrima i dolarima, a ne rubljama i jenima; kupuje italijanske cipele i testenine, francuske parfeme i haljine, nemačke i američke automobile i kompjutere…
Posebno onaj deo koji ima para na bacanje, busa se u junačke grudi kosovske iako mu noga ni do Studenice nije stigla, a nekmoli Gračanice i Pećke patrijaršije. I oni koji, poput studenta Sorbone – Miloša Jovanovića iz Novog DSS-a, da ne bude zabune – oba obraza okreću ka Rusiji iako znaju da je, što rekla Branka Prpa, to orijentalna despotija.
No, baš ti koji najviše osporavaju evropski put Srbije – trnovit, nema spora – najlakše će poslušati Vođu kad im kaže da su zastranili. Onog trenutka kad i on sam uvidi kuda ih, a s njima i čitavu zemlju, vodi.
*Autorka je novinarka Danasa