I ne izjašnjavam se o umetničkim i inim dometima filma koji fascinira dobar deo javnosti, ali crvić nemira buška savest savremenika glavnog junaka, što reče moj prijatelj zadovoljan prikazom vremena koje olako zaboravljamo. Zaboravila sam tako, ako sam ikada i znala, kada je stradala Silvana Armenulić, sa sestrom Mirjanom Barjaktarević i violinistom Miodragom Jašarevićem, pa sam našla – 1976, deceniju i po pre Tome Zdravkovića.
I jedna notorna činjenica te nemilosrdne smrti navela me je se nađem u čudu – državna televizija RTB cenzurisala je vest, pa je u saobraćajnoj nesreći zvanično poginuo samo Jašarević, pošto su estradne zvezde bile nezamislive na najvažnijem mediju u zemlji. Dopada li mi se to? Ni najmanje, nemam sluha za cenzuru, sem u slučaju da se žrtve i njima bližnji tretiraju iz obzira. Pa se navedu – inicijalima. (Mada ne mogu da se ne saglasim sa ondašnjim običajem da zabavljačima tog formata nije mesto u Aleji zaslužnih građana.)
No, to je samo delić onoga što me je kosnulo, a zapravo stvarno šokirajuće je što je naslednica iste te državne televizije koja je narod čuvala od kiča – koji danas deluje tako benigno! – za doček 2022. opet priredila gledalištu tzv. šou u kojem najveći kič nisu muzičari kojima je to zanat već zvezde RTS-a koje se upinju da pokažu kako su u “teškom meraku” najbolje. Uz prateći humoristički program čiji scenario ondašnje novogodišnje vedete, Mija i Čkalja na primer, ni u rukavicama ne bi pregledale. Utisak sveprisutnog kiča nije umanjilo ni što sam na preskok hvatala delove programa, ko ne veruje neka pogleda već u četvrtak – biće repriza za doček Nove godine po Julijanskom kalendaru.
Kao i na drugim kanalima, gde su isti muzičari isto to radili – i rade neprestano kao zaglupljujuću terapiju za narod – samo što se tamo u novogodišnjoj noći nisu uvijali/le njihovi nazovinovinari/ke i urednici/ke kao promoteri/ke nasilnog veselja. Kao dobra pozadina formalnom dočeku koji je, uz sasluženje gradskih otaca, priredila polunaga Jelena Karleuša ispred Skupštine. Doduše, kakvi tribuni takva i diva!
U moru onoga što je koleginica Ivana Pejčić u prošlom broju na ovom istom mestu precizno nazvala paralelnim svetovima, ova crtica može delovati besmisleno, a moje čuđenje neznalačko. Svet se za bezmalo pet decenija promenio; kao i u ranijim epohama, nešto što je bilo ružno, pa i nedopustivo, postalo je lepo ili bar prihvatljivo, a neretko i preovlađujuće; svet modernih komunikacija doprineo je bržem širenju svakojakih sumanutih ideja i merila koja su nalazila put do javnosti i u rigidnijim vremenima, a još više je doprineo njihovom korišćenju kao svemoćne magle koja skriva i najveću pogan. Silom tih zakonitosti i “medijski servis” je umesto bogato dotirane državne televizije postao polujavna kuća koja zavisi od javnih finansija, pa se i uvija i povija ne bi li udovoljila kreatorima javnih potreba.
Ovogodišnji kič je kockica u tom mozaiku nove strave, koji se zbog korone isključene klikom moćnika sa dočeka zove nova ne/normalnost. A zapravo je najstrašnije što nam oni koji su pozvani i plaćeni novcem građana – da ih od malih nogu, s jedne strane, podučavaju vrednostima koje vreme ne uništava olako, a sa druge da ih informišu o svemu bitnom – ponašaju kao marionete onih koji ih nazivaju svakakvim imenima, neretko iz zadivljujuće bizarnih poza sa roze-srećnih talasa, što je samo po sebi ponižavajuće. A zastrašujuće je što i jedni i drugi to čine bez stida, kao da i ovo vreme neće proći.