Sagovornik se obrecnuo, rekavši da bi realnije bilo da sam poželeo da se mediteranska klima presadi Nordijcima, pošto to može i da se zaista zgodi jednog dana ako se nastavi globalno pregrevanje atmosfere.
Čuo sam pak i stručnjaka koji je sugerisao da ima recept za usklađivanje sveta. Po njegovom mišljenju blagotvorno bi delovalo da svi iskombinuju odlike četiri centra moći – evropsku uređenost, kinesku usredsređenost, američku inovativnost i rusku izdržljivost. Odabir “spasonosno objedinjavajućih” karakteristika mogao bi da bude i znatno drugačiji, ali nikad zaista sveobuhvatan, a zapravo i ništa više od pukog uprošćavanja.
Ove anegdote navodim da bi se pokazalo da je nepresušna potreba za objedinjavanjem vrlina i kada se zna da je to nemoguća misija. Dodatno je narasla od početka pandemije. Nažalost, pojačano je razjedinjavanje koje kao da je postalo glavno obeležje 21. veka iako se nadležni bez izuzetka slažu da je za suzbijanje boleštine neophodna zajednička akcija.
Jedno od objašnjenja za takav raskorak moglo bi da se nađe u okolnosti da živimo u vremenima totalne tranzicije. S poremećenim sistemima vrednosti i na lokalnim i na globalnim poligonima.
Upuštam se u vrlo rizičan pokušaj da se za sva sadašnja tumbanja nacionalnih i internacionalnih odnosa objašnjenje iščeprka u bunjištima, tačnije u ekocidu, kako se naziva uništavanje životne sredine. Eksploatacija prirode počela je da bi civilizacija prosperirala na način na koji se svakojako programirala, ali je dogurala dotle da se u njenoj neobuzdanosti nazire dugoročno najveća opasnost po opstanak čovečanstva. Poodavno je francuski istraživač Žak Kusto upozorio da je posle ere u kojoj se čovek protiv prirode borio da bi preživeo došlo do obrta u kojem mora da je štiti da bi preživeo. Ali nije vredelo.
Pogledajmo aktuelni sled događaja. Prema dosad dostupnim nalazima, među glavnim uzrocima pandemije je upravo prekomerno uništavanje prirode, pri čemu su divlje životinje (prozvan je slepi miš) prenele virus na ljude. Zdravstvena kriza je dovela do masovnih žrtava, preopterećivanja bolnica, zaključavanja sistema, povećavanja drastičnih nejednakosti i u medicinskoj zaštiti, prelivanja nepoverenja u nedovoljno saosećajne vlasti na podozrenje prema nauci, iz kojeg je proizišlo širenje antvakserskog pokreta, uz pravdanje da je slobodno opredeljivanje pojedinaca važnije od odbrane kolektivnog zdravlja.
Usledio je niz potresa. Podriven je globalni poredak tako što je otežano redovno snabdevanje, a time i proizvodnja mnogih artikala. Skočile su cene i hrane i energenata. Raspalile su se međusobne optužbe, pogotovo među velesilama, za nastanak i pandemije, i nestašica, i poskupljenja, kao i za rast dugova i inflacije.
Klimatske lomove su međunarodne specijalizovane organizacije svrstale i među uzročnike lokalnih ratova koji su povećali i već zamašne migracije pred kojima se sve žučnije dele nacije ka kojima se one kreću. Sve sile se trenutno više trude da obuzdaju priliv nezvanih gostiju nego da otklone uzroke stradalništva, kojima su doprineli i zagađivanjem atmosfere zarad sopstvenog privrednog uzleta i oružanim intervencionizmom.
Sa svim tim koincidira i sve veća paralizacija globalnog dogovaranja. Savet bezbednosti UN nije se usaglasio ni oko proglašavanja klimatskih lomova za pretnju opštoj bezbednosti jer je Rusija uložila veto, sluteći da Zapad tim pristupom planira da se okoristi ekološkim povodima za napade na druge zemlje.
Svestraniji doživljaj ekologije, odnosa sa okolinom, u korenu je i sve opasnijeg nadgornjavanja među velikim silama. I tu je došlo do obrta – poslednjih godina se po okolini i podalje šire Rusija i Kina, a Zapad se povlači, pri čemu one objašnjavaju da samo donekle nadoknađuju izgubljeno u njegovim doskorašnjim širenjima po njihovoj okolini.
Ova zaoštravanja su u klasičnim strateškim elaboracijama poznata pod konkretnim nazivima. Na primer, kao kriza oko Ukrajine koja strada u obostranim naporima, neposredno Rusije koja je anektirala Krim i smatra je svojom interesnom sferom, a posredno Zapada, koji bi da je uključi u alijansu i podrži je u suprotstavljanju Moskvi. I kao kriza zbog rasprostiranja Kine kako izgradnjom veštačkih ostrva po Pacifiku (uz istrajavanje “tajvanskog pitanja”) tako i uspostavljanjem njenog novog Puta svile, koji praktično prožima veliki deo planete, a na koji Zapad tek smišlja konkurentski investiciono-infrastrukturno-strateški odgovor.
U svim tim zapletima Srbija je slučaj za sebe. Em je u kontratranziciji, od demokratije ka autokratiji koju je prethodno smenila, em nije svima jasno šta je ona, a šta joj je okolina (Kosovo), em je među najzagađenijim oblastima sveta, em ne živi u skladu s nespornom okolinom, pošto je okružuju članice NATO u koji ona neće dok se bratimi sa udaljenima i njemu suprotstavljenima – Rusijom i Kinom.
Pred nastup 2022. godine ostaje mi samo da poželim da nam ona donese pročišćeniju atmosferu, da bar i bukvalno i politički lakše dišemo. Tako bismo i mi postali deo pozitivne totalne tranzicije koju, rekao bih, zaslužujemo i ekološki zarad ukupnog zdravlja naše zemlje. Srećna Nova!