Obeleženi samouverenim jednostranostima, nepoverenjem, često međusobnim grubim omalovažavanjem, sukobi vlasti i opozicije u velikoj meri otežavaju razložno razmišljanje o dubini i složenosti drame u kojoj se Srbija nalazi, pokretanje ozbiljnog dijaloga u prilog opšteg dobra, dobrobiti većine. Uporna toksičnost sukoba sistematski potiskuje potrebu za nijansiranim odgovorima na zaplete koji nisu isključivo personalni već i strukturalni; koji ne izviru samo iz sadašnjosti već su izmešani sa nerazrešenim problemima prošlosti, kao i neizvesnostima budućnosti; kao što nisu u potpunosti ni plod samo unutrašnjih/balkanskih osobenosti već i spoljašnjih pometnji.
To ne znači da ne postoji mera personalne odgovornosti niti da su strukturalni problemi nesavladive istorijske neminovnosti koje poništavaju mogućnosti (plodonosnijih) izbora. Zaostalost “dugog trajanja” postaje sudbina samo u meri u kojoj se ne shvataju ili ignorišu njena složena uporišta, unutrašnje i spoljne matrice njene reprodukcije. Najzad, ni ukazivanje na veliki uticaj spoljnih aktera u oblikovanju fizionomije srpskog društva ne znači previđanje odgovornosti unutrašnjih.
Umesto “loptanja” težište se stavlja na njihove konkretne, transparentne i netransparentne interakcije. Isticanjem višestrukosti uzroka i višesmernosti sadašnje drame srpskog društva samo se podvlači potreba složenijeg (samo)razumevanja, a to nalaže mudar osećaj za prisustvo istorijskih “struna”, samosvest o vlastitim aktualnim potrebama, kao i pametnu procenu svojih potencijala i granica, lucidno sabiranje uvida o savremenom globalnom poretku i informisano predviđanje izazova budućnosti. To je mnogo više od polaganje nade u dalekosežnost čina promene vlasti. Mantra “samo da ode Broz…Milošević… Koštunica… Tadić…Vučić…” ne dobacuje do potrebne istorijske ozbiljnosti, do složenosti zapleta koji zahteva osmišljenu dugotrajnu strategiju razvoja koja baštini učinke i pouke iskustva vlastitog društva, kao i relevantne učinke drugih.
U najopštijem smislu osnovni izazov je kako stvoriti unutrašnje kapacitete kojima se prekida lanac večnih početaka, permanentnih diskontinuiteta i uvećava prostor vlastite autonomije. Na ovom tlu su se smenili različiti društveno-ekonomski sistemi, promenili su se režimi, ideologije, ličnosti, ali uprkos tome neporecivi temelji prevladavanja zaostalosti, krize razvoja nisu osvojeni. Dakle, pitanje “večnog ponavljanje istog” – obitavanja na periferiji Evrope – govori da se stajalište i ponašanje moraju promeniti.
Od strateškog značaja za osvajanje pretpostavki razvoja i većeg stepena autonomije je sinteza znanja, iskustva, usmerenost ka opštem dobru. Dalekosežna moć u rehabilitaciji opšteg dobra je u pronalaženju vlastite mere uvažavanja tradicije i modernosti, individualnih i kolektivnih interesa, ekonomske efikasnosti i socijalne solidarnosti, reafirmacije sopstvene zajednice i inkorporacije u globalne tokove. Opšte dobro podrazumeva izgradnju zajednice traganjem za sponama, spajanjem razdvojenog i neprirodno udaljenog, sintezom različitosti, pridobijanju, podsticanju onog najboljeg u svakom od nas. U posvećenosti stvaranju sagovorništva, praktičnog delanja, suživota na temelju I/I logike leži odgovornost svih pripadnika zajednice, a pre svega političkih i intelektualnih delatnika.
Umesto demonstriranja i podsticanja vrhunske istorijske ozbiljnosti, sabrane posvećenosti razumevanju realno postojećih unutrašnjih i spoljnih okolnosti, dominantan deo političke i intelektualne elite sudeluje, s jedne strane, u zakivanju podela, proizvodnji destruktivne netrpeljivost i neuljudnosti, a s druge, u proizvodnji neznanja, vrednosne zbunjenosti i apatije kod onih koji ne mogu da se pronađu u nejasnim odgovorima na goruća pitanja, ni u neumerenim pretećim tonovima.
Onima koji smatraju da je neophodno uvažiti, razumeti i iznova čitati prirodu i razmere trauma koje je našem tlu istorija donela ne da bi se samosažaljevali već da bi “nadigrali” duboko položene strukturalne matrice koje i dalje sapliću; onima koji poštuju civilizacijske učinke razvijenijih društva, ali ne vide da su sva rešenja već domišljena, da se kraj istorije ipak dogodio i da je suvišno pažljivo prosejavati vlastita iskustva i sačuvati oni učinke koji su u funkciji opšteg dobra, tj. tragati za vlastitim odgovorima; onima koji prepoznaju izloženost male i stigmatizovane srpske države uslovljavanju, pritiscima, nametanju od strane predstavnika globalne moći, ali vide i mogućnost da se spoljna naddeterminacija umanji afirmacijom s jedne strane znanja i stručnosti, a s druge ulaganjem truda u izgradnje društvene kohezije na osnovu obnavljanja redistributivnih funkcija države u prilog smanjenja nejednakosti, na osnovu razvoja politike zaštite vitalnih nacionalnih resursa i doslednu privrženost nenasilnom rešavanju svih unutrašnjih raskola i preteklih problema koje je doneo raspad Jugoslavije; i najzad onima koji poštuju zasnovane kritike, ali nisu ubeđeni da se putevi razložnih odgovora nalaze u kritikama koje poništavaju, ponižavaju “neprijatelja” umesto da obogaćuju polje ideja, uglavnom preostaje ćutnja i osećanje tragičnosti.
Tragičnosti jer potiskivanjem opšteg dobra kao pretpostavke i cilja razvoja, kao okvir rešavanja višeslojnih pitanja i izazova i kao okvir razgovaranja, kao da smo prinuđeni da živimo višak nesreće i podređenosti i manjak razumevanja vlastitih interesa i potencijala.
Ukoliko bi se unutrašnji konsenzus na naznačenim uvidima nekim čudom konsolidovao, “učešće u sreći” i dobrobiti sistematski proširivalo, umesto proizvodnje poraženih, isključenih, suvišnih, ravnodušnih i pohlepnih, društvo bi jačalo (opovrgavajući Tačerkin zaključak da društvo više ne postoji) kao i izvesnost vrednosti zajednice. Ona se ne bi svodila na virtualnu socijalnu mrežu s jedne strane, a s druge na polje izdeljeno neprijateljskim rovovima, prepuno bolnih šavova i destruktivnih rascepa.
BIOGRAFIJA
Radmila Nakarada, profesorka Univerziteta u Beogradu, u penziji, osnivačica Studija mira na Fakultetu političkih nauka. Predavala na univerzitetima u SAD, Švedskoj, Japanu. Učestvovala u međunarodnim projektima i objavila više od sto članaka i više zbornika i knjiga. Članica je, između ostalog, i WOMP (World Order Model Project) koji je 1990. dobio Uneskovu nagradu za mir.