Ni tada kada je najpopularniju novčanicu krasio udarnik Alija Sirotanović, a rudari imali bolje zarade od direktora u lakšim branšama, često uz (ispunjeno) obećanje stana i tzv. beneficirani radni staž, malo ko je hteo – precizno je to kolega Živadin Stojanović ŽIS formulisao – pod zemlju.
Da tamo stiče kuću i okućnicu – često nadomak rudarskog okna ili polja – sam ili s porodicom jede hleb od devet kora začinjen prašinom i isparenjima koja se i daleko van okna ili polja lepe, prodiru u svaku mrvicu i svaku poru. A bilo je to još, mada na zalasku, vreme kada su rudari i njihovi ukršteni alati na amblemu slavljeni, oni kao heroji rada (što i jesu), a njihov znak kao mera napretka. No, bilo je to i u vreme kada je Jugoslaviji sve bliži zapad – dok se ona sama odmicala od sebe! – počeo da prihvata već odbačenu filozofiju hipi pokreta, povratak zdravom životu i zdravoj proizvodnji. Doduše, u okvirima tek naznačene Zelene agende, koja danas preti da snagom argumenata opstanka pokori prvo Evropu.
Uprkos još velikoj daljini i ovo parče zemaljskog šara moglo je 1982. da čita knjigu “Ekologija i politika” Andrea Gorca i shvati – ono što mnoge vlasti, uključujući ovdašnju, ne žele ni da čuju – da su ekologija i politika neraskidive i da je svaki ekološki pokret, pa i parcijalni zahtev, u suštini politički jer da bi se plan ozdravljenja života sproveo, moraju pasti odluke i zakoni koji ga ugrožavaju, a donose se, kako je to lepo kazao Džordž Orvel, Tamo Gde Treba. Na najvišim političkim forumima, koji najveću podršku imaju među moćnicima i konglomeratima kojima je isključiv cilj zarada. Bez obzira na cenu koju zajednica plaća.
Ali takvo stanje stvari, što je Gorc znao pre pola veka, ne može potrajati, priroda i ljudi pre ili kasnije uzvraćaju udarac. Priroda kroz poplave i suše, globalno otopljenje i vetrove, ljudi svojim NE. Ovde su to bile blokade puteva pred kojima su nesrazmerno hitro pala dva zakona, toliko hitro da bude sumnju. Baš kao što se, sa druge strane blokade, seju sumnje u pravičnost i istinoljublje demonstranata, bar nekih, protiv rudnika litijuma.
Može biti, naravno, da mešetari žele da se ukrcaju u Zelenu agendu i na njenim krilima dođu do vlasti s koje je, očito, perspektiva jednog društva drugačija. Mnogo je i zabludelih, koji držeći mobilne telefone u ruci ukrašenoj dijamantima ne shvataju da su litijum i dijamante za njih duboko ispod zemlje kopali ljudi, često i bukvalno robovi. I još jedno naravno, koje je otkrio ovosezonski prvi sneg – živeti bez električne energije u trećoj deceniji 21. veka jednostavno nije moguće. A da bi bilo struje još decenijama mora biti rudnika uglja; za mobilne telefone biće još neko vreme neophodan litijum… Jedini lek da se mnoštvo možda i naravno susretnu jeste dijalog, ali ne o tome ko će u koju fotelju s kojim obećanjem zasesti nego o planovima koji će pomiriti razvoj, prohteve savremenog društva i očuvati koliko je moguće prirodu. Ovde i odmah! Na Zemlji planeti i u zemlji Srbiji.