QUO VADIS: U paraleli sa dešavanjima proteklog meseca kao kulminacije negiranja genocida u Srebrenici sa zidnim prikazom (jer to nije mural niti ulična umetnost) ratnog zločinca u Beogradu (i Srbiji) – prva stvar na mom radaru je priznanje Jasmili Žbanić za najbolju režiju za film “Quo vadis, Aida?” u kategoriji najboljeg evropskog filma 2021. na dodeli Evropskih filmskih nagrada. Takođe, Jasna Đuričić je dobila nagradu za najbolju evropsku glumicu kao glavna protagonistkinja u Jasmilinom filmu. Ono što je važno jeste način na koji se tematika i kontekst genocida u Srebrenici obrađuju u ovom filmu i radu Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari. Sve ono što se radi u cilju je promovisanja politike sećanja, glasova žrtvi, preživelih, njihovih porodica i prijatelja, kao i onog najvažnijeg – da se nikome i nikada ne ponovi.
VAZDUH, VODA I – SLOBODA: Ne može se boriti za vodu, zemlju i vazduh, a da ti ne smetaju ratni zločinci, rat, homofobija, ksenofobija, seksizam, rasizam, mizoginija i trgovina ljudima (bez obzira na to odakle dolaze). Ukoliko se ljudi bore “samo za svoje” – nakon bilo koga ko je opresor može doći novi. Sada je to ovo sve, a možda bude i zabrane abortusa, koji je takođe pravo na svoje – telo. Znate da onda neće biti likova u hummel jakni ili ekstremne desnice, a ni antivax neoravnogoraca da izađu s nama na ulicu? Jer – zašto bi? Nije “njihovo”. O tome razmišljam već neko duže vreme.
KRIVI ZA SMRT: Samoubistvo i femicid kao posledica zlostavljanja ne mogu biti skrajnuti s radara. Poslednja stvar koja se desila i koja ukazuje na problem patrijarhalnog i mizoginog postamenta na kojem stoji društvo jeste samoubistvo Kristine Kike Đukić – Autonomni ženski centar se u saopštenju povodom ove tragedije osvrće na atmosferu u društvu koja daje podstrek ljudima (pretežno muškarcima i maloletnim dečacima) da na nečiji život utiču digitalnim zlostavljanjem. Boli me to što se ne razume koliko takve vrste uvreda, pretnji ili neugodnih komentara utiču na nečije psihovizičko stanje i život u celosti. Ništa od toga nije iza nekih vrata, zidova ili nemoguće zamisliti – tu je i često niko nikada od nadležnih institucija ništa ne radi dok ne bude prekasno. Ali, šta ćemo sa onima koji prouzrokuju ovakve situacije? Nadam se da će Kikina porodica i prijatelji/ce uspeti da nađu podršku i da nastave dalje. Ovde je krivo celokupno društvo.