U okviru njega su nastale i međunarodne finansijske ustanove – Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka (SB). Konačni kraj monetarnog sistema je bio dve godine kasnije, 1973, a međunarodne finansijske ustanove nastavile su da postoje. Kako je izgledao taj sistem?
Najpre o tome šta je novac. To je međunarodno sredstvo plaćanja. To je nekada bilo zlato (ili ponegde srebro). Svi papiri koje su države, ili banke, ili čak pojedinci koristili kako bi namirivali račune bili su likvidni u domaćem plaćanju, a u stranom ukoliko su stajali za odgovarajuću količinu zlata ili, drukčije rečeno, ako su bili konvertibilni u zlato. Trebalo bi da je moguće da papirni novac zamenite za zlato bilo po nekom stalnom ili po nekom tržišnom kursu. Država bi odredila koji je kurs njenog novca u zlatu i trebalo bi u načelu da svako ko želi može da zatraži da mu se papirni novac zaista i zameni za zlato, za stvarni novac. To je, iz očiglednih razloga, posebno bilo tako u međunarodnim plaćanjima.
U unutrašnjem prometu je država mogla da odredi kurs koji je želela, pa je naravno mogla i da ga menja, ali su se bilansi u međunarodnim plaćanjima izravnavali u zlatu. Tako da je to ograničavalo količinu novca koje je zemlja mogla da štampa ukoliko bi želela da očuva izabrani zlatni standard. Na duži rok se ukupna količina zlata povećavala u zavisnosti od tražnje za novcem. Ali je to podrazumevalo da se nađu nova nalazišta rude ili da se poveća eksploatacija postojećih što je zahtevalo ulaganja, dakle stvarne troškove.
Sistem koji je uspostavljen u Breton Vudsu je zadržao vezu dolara za zlato, dakle utvrđen je kurs dolara u zlatu, a svi drugi, koji su bili učesnici u tom sistema, bi fiksirali kurs svog novca za dolar. Kako bi kursevi pojedinih zemalja protokom vremena mogli da postanu neusklađeni pre svega sa međunarodnom trgovinom, sa uravnoteženom spoljnom razmenom, MMF bi finansijski pomogao promenu kursa u dolaru uz uslove koje je bilo potrebno ispuniti kako bi se taj kurs održao. To je uglavnom značilo da se smanji javna potrošnja, jer je ona dostupna privrednim vlastima, kako ne bi inflacija poništila devalvaciju kursa (jer je to bio najčešći ili jedini problem).
Taj sistem je naravno ograničavao i monetarnu politiku američke centralne banke. Jer je količina dolara zavisila od količine zlata po fiksnom kursu. Ukoliko bi bilo više dolara poremetili bi se trgovački bilansi i Amerika bi imala deficit u razmeni sa drugim zemljama. Pa bi te zemlje mogle da traže da im američka centralna banka zameni dolare za zlato. Kojeg ne bi bilo dovoljno ili bi bilo potrebno da dolar devalvira u odnosu na zlato i da prihvati program koji bi bio odredio MMF.
Alternativa tom sistemu je da dolar ne bude vezan za zlato i da i svi drugi imaju plivajuće kurseve. Monetarne disciplina bi onda bila uspostavljena na finansijskim tržištima i intervencijama centralnih banaka koje bi se pre svega rukovodile ciljem cenovne stabilnosti. To je, u pojednostavljenom vidu, sistem koji je zagovarao Milton Fridman. Koji je imao veliki uticaj na Niksonovu administraciju koja je konačno i izvela Ameriku iz breton-vudskog sistema koji je tako prestao da postoji.
Međunarodni monetarni sistem koji je nastao zapravo je kombinacija breton-vudskog sistema i sistema plivajućih kurseva. Jer je svejedno ostao problem plaćanja u međunarodnom prometu. Dolar više nije vezan za zlato, ali ne mali deo međunarodne trgovine se odvija u dolarima. Značajan udeo ima i evro i još po neki novac. Svakako će kineski novac imati veću ulogu u budućnosti zbog velikog udela kineske trgovine u ukupnoj svetskoj trgovini. Ali gotovo sve druge zemlje će plaćati svoje račune u tuđem novcu.
To će im ograničavati slobodu u vođenju monetarne politike slično kao u breton-vudskom sistemu. Pod određenim uslovima one bi mogle da takozvanom politikom ciljane inflacije izbegnu da se suočavaju sa povremenim devalvacijama, ali u tome su u potpunosti uspele samo neke zemlje. Za većinu je tu MMF kao u vreme Breton Vudsa. Što se vidi i po tome što se osnovni model po kojem MMF propisuje politike prilagođavanja na neravnoteže u međunarodnim plaćanjima nije promenio.
Alternativno je moguće stvaranje monetarnih unija, što je ekonomska mada možda ne i politička motivacija stvaranja Evropske monetarne unije. Jer zemlje članice dobiju svoj rezervni novac, dakle novac kojim mogu da obavljaju međunarodna plaćanja. Jer za razliku od zemlje koja, recimo, ima fiksni kurs u evrima, članice Evropske monetarne unije imaju svoju centralnu banku koja se sve više tako i ponaša.
Tako da je ukidanje breton-vudskog sistema posredno dovelo do stvaranja Evropske monetarne unije.