Pisci autobiografije najčešće uzimaju ulogu sveznajućeg pripovedača, a od njihove stajne tačke presudno zavisi slika predstavljenog sveta. Taj svet se sagledava iz privilegovanog ugla i iz lične perspektive koju je samim tim teško objektivizovati.
Čovek je prirodno stroži prema drugima nego prema sebi, zbog čega često greške ili nedoslednosti u tuđem životu postaju prirodni i neumitni tok događaja u sopstvenom. Autobiografija otuda deluje pre kao apologija jednog života nego kao svođenje računa sa svojim životom. Računi se, istina, svode, ali obično sa drugima koji su u većoj ili manjoj meri ulazili na pozornicu tog života. Najređe su i po pravilu najvrednije autobiografije u kojima pisac, ma koliko bio svoj junak, nastoji da objektivizuje sopstveni pogled na svet i da govori o sebi kao što govori i o drugima. U takvim autobiografijama pomalja se i život jednog čoveka i slika jednog doba, oboje oslobođeni opravdanja koja više ništa ne mogu promeniti i hagiografskih elemenata koji, u konačnici, život neće učiniti boljim, ali njegovu sliku svakako hoće manje autentičnom.
Knjiga Ljudmile Ulicke Sveto smeće jeste od tih retkih autobiografskih knjiga u kojima se sopstveni život, projektovan na veliki ekran epohe, ne čini boljim i drugačijim nego što jeste niti se prećutkuju sopstvene greške, koje su takođe sastavni deo života. Sveto smeće je, još pre, nehotična knjiga koja je neočekivano izronila iz radnog stola autorke i iz gotovo zaboravljenog i zaturenog kovčežića s njenim papirima. “Kada čistiš pisaći sto od gomile ispisane hartije, u knjizi počinje tvoj vlastiti život”, kaže Ulicka u uvodnom eseju u kojem je sopstvena životna pravila sklopila od izabranih intervjua iz različitih perioda svog književnog i javnog života.
U ovoj knjizi prožimaju se i međusobno dopunjuju priče i eseji, zapisi i svedočenja, razgovori i sećanja. Svaki od ovih tekstova, svejedno kojem žanru pripadaju, a neki su i jedinstvo sasvim različitih žanrova, vezuju se za neki detalj ili neku epizodu stvarnog životnog iskustva: od detinjstva i odrastanja do pune životne zrelosti, od ljubavi do prijateljstava, od progona iz nauke do ulaska u književnost, od nastanka pojedinih knjiga do susreta sa čitaocima, od političkih stavova do razmatranja društva i kulture u Rusiji u poslednjih stotinu godina, od obraćanja povodom književnih nagrada do susreta sa bolešću i nepokolebljive borbe za život.
Pisana tokom čitavog života, u najrazličitijim prilikama i povodima, ona, u povratnoj relaciji, oslikava čitav taj život. Upravo zbog te nehotičnosti, a ne sračunatosti koja treba da stvori naknadnu sliku idealne biografije i naknadno projektovanog života, možemo da vidimo kako jedan život teče, kako se sudara sa unutrašnjim i spoljnim protivrečnostima, šta se sve oko tog života događa što ga menja i preoblikuje, na koji se način moglo opstati u zadatim životnim okolnostima. Na više mesta u ovoj knjizi Ulicka naglašava princip nepredvidljivosti u životu.
Te nepredvidljivosti, sačuvane u tokovima knjige Sveto smeće, svedočanstvo su o ispunjenosti jednog života i o autentičnosti njegovog predstavljanja. Kritičari vole da posežu za takvim opisima jer u njima ima i neophodne opštosti i retoričke atraktivnosti, ali takve knjige i takvi tekstovi srazmerno su retki. Knjiga Ljudmile Ulicke, pisana tokom celog njenog života i zaslužena i podstaknuta celim njenim životom, jeste jedna takva knjiga.
U Svetom smeću, nesvakidašnjoj knjizi autobiografskih priča, eseja i drugih tekstova, Ulicka govori o mnogim pitanjima o kojima većina današnjih pisaca ćuti, kako u književnosti tako i u javnom životu. Retko kada u modernoj književnosti pisci otvore vrata svog sveta (svog ličnog i porodičnog, prijateljskog i društvenog, javnog i političkog, književnog i filozofskog sveta, i ne samo tih svetova, ali oni su svakako najupečatljiviji) kao što je to učinila Ulicka u knjizi Sveto smeće.
Počinjući od priča, Ulicka je stigla do velikih romana u koje staje čitava ruska i sovjetska epoha 20. veka, što vrhuni u romanima Slučaj Kukocki, Zeleni šator i Jakovljeve lestve, ali se nikada nije odrekla priče ni kao naročitog žanra svoje literature niti kao oblika komunikacije i postupka pripovedanja. Ulicka pripoveda zanosno i prividno jednostavno, u svakoj njenoj priči ili u epizodi njene nehotične autobiografije prebiva neki događaj koji valja ispričati i tako, kroz majeutiku priče i kroz napetost pričanja, razumeti, primiriti i učiniti sastavnim delom proživljenog i ništa manje promišljenog života.
U književnosti Ulicku zanima konkretan čovek u velikim pričama istorije i politike, društva i ideologije. Taj čovek u zadatom životnom krugu nastoji da opstane i da ispriča priču svog života, uprkos teškim udarcima sudbine s kojom ne uspeva uvek da izravna račune niti da pohvata sve konce njenih procesa. Pojedinac u represivnom ruskom i sovjetskom društvu 20. veka nije mogao da vodi svoj život izvan velikih priča. U prirodi je represivne države da potčinjava, u prirodi je pojedinca da sačuva makar tragičko dostojanstvo vlastite egzistencije.
U tom sudaru pojedinca i moćne države nastale su potresne i uzbudljive priče u kojima Ulicka pronalazi prvorazredni izazov, pretvarajući priče o svojim junacima i njihovim sudbinama u priče o čitavoj epohi. Čovek pred licem istorije i pred usudom države – to je velika tema književnosti Ljudmile Ulicke. Sveto smeće iznutra rekonstruiše otkriće tih priča i potom njihovo postepeno razvijanje do forme velikog društvenog romana.
Takav izbor u književnosti Ulicka je potvrdila i u javnom životu i društvenom angažmanu. Kao što je u književnosti zanima pojedinac suočen sa istorijskim silama svog postojanja, tako i u javnom angažmanu zastupa princip lične slobode, a ne državnog razloga koji je uvek više motivisan ideološkim principima nego ljudskim sudbinama. Da bi bio ostvaren, čovek mora biti slobodan. Da bi bio slobodan, mora živeti u duhu odgovornosti i jasne sumnje prema svim velikim pričama koje ga okružuju, spreman da ostane na strani svojih uverenja, makar ostao sasvim sam. U takvom izboru Ljudmile Ulicke, književnom i društvenom, prepoznaje se postojano liberalno uverenje o pojedincu koji je čovek slobode čak i kada ne živi u slobodnom društvu. Ali se prepoznaje i potreba da se živi u miru sa sobom.
Taj trenutak smirene spoznaje treba zaslužiti, a put do njega vodi kroz mnoštvo iskustvenih detalja, to sveto smeće života iznova proživljenog i pređenog zajedno sa čitaocima.
BIOGRAFIJA
Gojko Božović (Pljevlja, 1972), pesnik, književni kritičar, esejista, izdavač. Objavio je osam knjiga pesama, od kojih je najnovija Tiha zverka podneva (izabrane pesme i hronike, 2019). Knjige izabranih pesama Gojka Božovića objavljene su u Makedoniji, Bugarskoj, Rusiji, Hrvatskoj i Ukrajini. Objavio je pet knjiga eseja, od kojih je najnovija Igračke bez granica. Eseji o srpskoj književnosti XIX-XXI vek (2020). Dobio je niz nagrada za poeziju, među kojima je “Europa Giovani International Poetry Prize”, za esejistiku “Borislav Pekić”. Dobitnik je nagrade “Vitez poziva” (2019) za rad u oblasti kulture, književnosti i izdavaštva. Osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag i Beogradskog festivala evropske književnosti. Potpredsednik Srpskog PEN centra.