To bi bio glavni opipljiv i jedini brzopotezni rezultat samita Džoa Bajdena i Vladimira Putina u Ženevi.
Nije malo, bar ne koliko izgleda. Do upražnjavanja mesta šefova diplomatskih misija došlo je, podsetimo se, kada je Bajden nazvao Putina ubicom, na šta mu je uzvraćeno istom karakterizacijom, pa povratak ambasadora sugeriše da je prevaziđena uzajamna liderska kriminalizacija i da odnosi dve sile više nisu “najgori u novijoj istoriji”.
Za one koji su predviđali da će na samitu sve prštati od teških reči iznenađenje su predstavljale razmene komplimenata dvojice predsednika, kao i njihove ocene da su razgovarali bez pretnji, konstruktivno. Ali istovremeno su se obistinila očekivanja da su Bajden i Putin na sastanak došli bez spremnosti da naprave iole značajan napredak u usklađivanju pristupa dve sile.
Vrlo sažeto zajedničko saopštenje sa svega 722 slova engleskog alfabeta izazvalo je različite komentare. S jedne strane, da je toliko skučeno da odražava širinu nesuglasica, a sa druge – da u skladu s novinarskom maksimom da je u dobrom tekstu “rečima tesno, a mislima široko”, ono podstiče na šire razmišljanje.
U njemu se, na primer, kaže da su SAD i Rusija “čak i u periodu tenzija pokazale da su kadre da napreduju ka zajedničkim ciljevima, kao što su predvidljivost u strateškoj sferi, smanjenje rizika od oružanih konflikata i pretnje nuklearnim ratom”. Krajnje pojednostavljeno raščlanjeno – predvidljivost umesto dičenja Donalda Trampa nepredvidljivošću; usaglašavanje umesto nadmetanja na kriznim žarištima; i da se trajno onemogući, kako proizlazi iz saopštenja, izbijanje obračuna atomskim arsenalom.
Ništa od toga neće ići ni glatko ni hitro, priznaju obe strane. Samit Bajden – Putin nagovestio je da se odnosi između dve sile neće dalje pogoršavati, ali da ostaju vrlo nepoverljivi. Sopstveni interesi su važniji od spoljnog poverenja, kazao je Bajden bez Putinovog protivljenja.
Kvalifikovani posmatrači preciziraju da je današnjica prepuna neizvesnosti, da se žarišta prostiru od “nedovršenih poslova” na Balkanu preko Ukrajine i hronično uzdrmanog Bliskog do Dalekog istoka, koji se pomalja kao najdalekosežniji izazov globalnoj stabilnosti, kao i da tek treba uveriti sve postojeće i potencijalne nuklearne sile da smernica sa ženevskog samita nije samo puka slatkorečivost.
Pomni hroničari primećuju i da ovaj samit nije imao značaj prethodnika iz vremena Hladnog rata. Onda se u kombinovanju interesa samo Vašingtona i Moskve odlučivalo o oblikovanju praktično celog sveta, dok je danas to nemoguće jer se SSSR raspao, a Amerika s njenom radikalizovanom unutrašnjom polarizacijom više nije model koji se bespogovorno sledi.
Sve je više osamostaljenih “remetilaca”, a Kina je izrasla u novi faktor globalnog preoblikovanja. Čak toliko da je nadmetanje s njom Americi postalo važnije od sporazumevanja s Rusijom.
Čini se da je Bajden, makar posredno, skrenuo pažnju Putinu da bi bolje prolazio ako mu on postane bliži nego Si Đinping. Odgovarajući na pitanja novinara, šef Bele kuće je kao uzgred napomenuo da dok Kina uzleće u jednu od najvećih ekonomskih sila, ruska ekonomija posrće u nevoljama.
Kao da je hteo da podseti da je iz Hladnog rata Kina prosperirala u savezništvu sa Zapadom protiv ondašnjeg SSSR-a, a da je sada čas da sličan salto izvede Rusija. Ali Rusija se sada oseća ugroženom od Zapada, koji se proširio na velike delove njene negdašnje komunističke imperije, i računa da joj prisnost s Kinom ojačava međunarodne pozicije.
Na sastanak s Putinom Bajden je došao posle samita sa zapadnim saveznicima na kojima je ojačan zajednički nastup naspram Kine, koja je okarakterisana kao “sistemski izazov”, i Rusije kao “bezbednosne pretnje”. Prokazani su to objedinjavanje demokratija protiv autokratija doživeli kao oživljavanje duhova Hladnog rata, pa i kao povod za osnaživanje strateškog partnerstva protiv američkog “hegemonizma”.
Reprize Hladnog rata, onakvog kakav je bio, mislim, neće biti. Suviše je interesa isprepleteno da bi se mogli razdvojiti. Jedino bi isto moglo biti svođenje računa velesila izazivanjem ratova u “nedefinisanim” područjima u koja spada i Zapadni Balkan.
Najveća novost sa samita Bajden – Putin bila je posvećenost suzbijanju sajber-rata, kakvog u ono doba nije bilo ni na vidiku. A koji se sada razmahao u dezinformisanje sa uticajem na izbore (iz Rusije u Americi, na primer), špijuniranje i saveznika, a kamoli rivala, uz perspektivu da isprovocira i neki oružani sukob. Bajden je našao za potrebno da odredi 16 vitalnih oblasti koje hakeraj ne bi smeo da dirne (energetika, vodosnabdevanje itd.) i obećao da bi u protivnom Amerika žestoko uzvratila.
Putin tvrdi da su takvi ataci češći iz Amerike, ali ona dijagnosticira da su ruski destruktivniji. Naslućuje se da bi kompjuterski virusi mogli da izazovu još ubistveniju stratešku pandemiju od koronavirusa.
Posebnu pažnju privukla mi je Bajdenova izjava da je spoljna politika samo nastavak ličnog odnosa među liderima. Kada bi to bilo tačno, ovde dodatno ne bismo znali šta je spoljna politika jer je ovdašnji predsednik osetno intimniji s partnerima iz Rusije i Kine nego sa Zapada, kojima se zvanično privija. A koji u njegovim istočnim intimusima vide “sistemski izazov” i “bezbednosnu pretnju”, pri čemu to postaje sve važnije od poverenja koje su mu ukazivali…