Od tada do danas rođene su mnoge generacije mladih ljudi koje tokom svog školovanja nisu imale prilike da saznaju i nauče šta je bio glavni uzrok krvavog raspada zemlje. Vrlo je indikativno, a na izvestan način i jasno zašto su lekcije u udžbenicima osnovnih i srednjih škola koje opisuju i govore o ratovima izrazito kratke, neinformativne, bez činjenica i pravih podataka. Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije opisuju se kao nešto što je bilo neminovno i “sudbinski”, dok je u Srbiji opšteprihvaćen stav da su jugoslovensku federaciju uništili nacionalizam i separatizam drugih naroda koji su u njoj živeli, a pre svega se misli na građane hrvatske nacionalnosti. Takav odnos prema raspadu Jugoslavije decenijama dominira i u širem javnom prostoru, čemu su doprineli najviše srpski mediji.
Stiče se utisak da se za ovih trideset godina nije mnogo uradilo u procesu suočavanja s prošlošću, utvrđivanju odgovornosti, kažnjavanju počinilaca ratnih zločina na prostorima koji su bili napadnuti od JNA i srpskih paravojnih snaga, gde su stradale hiljade nevinih žrtava, gde su uništena materijalna i kulturna dobra.
Tokom trideset godina mediji su pretrpeli ozbiljne transformacije. Osim privatizacije koja je bila pogubna za mnoge, došlo je i do drastičnih promena u uređivačkim politikama. Većina medija okrenula se vlasti i vladajućim partijama, sledeći udvorički sistem izveštavanja i obaveštavanja javnosti, gde je ozbiljno izostalo objektivno i pravo informisanje, a populizam postao imperativ u svim segmentima. Malo je medija koji su ostali dosledni, a koji se bave ozbiljnim novinarstvom, i jednom od najvažnijih tema, temom suočavanja s prošlošću, stalnog podsećanja na počinjene zločine, ukazivanja na odgovornost i važnost ovog procesa. Slično se desilo i sa institucijama koje su se vremenom urušavale i čiji je značaj bio sve manji i nedostojniji obavljanja dužnosti koje institucije imaju – Ministarstvo pravde, Tužilaštvo za ratne zločine (TZR), Službe za otkrivanje ratnih zločina Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), Jedinice za zaštitu, čiji je zadatak da se bave ozbiljno ovim poslom.
Tužilaštvo za ratne zločine (TZR) osnovano je 2003. usvajanjem Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine. Te 2003. TZR je podiglo optužnice u 76 predmeta ratnih zločina, u kojima je optuženo ukupno 198 lica, a obuhvaćene su 2.454 smrtno stradale osobe. Dok su u postupcima za ratne zločine do kraja 2019. donete ukupno 52 prvostepene presude, od kojih je 20 ukinuto.
Ovo je još jedan od pokazatelja nenapredovanja i neprocesuiranja postupaka za ratne zločine poslednjih godina, koji je izrazito vidljiv i koji potvrđuje da vlast i institucije ne žele da rešavaju slučajeve optuženih za ratne zločine.
Međutim, bilo je kvalitetnih i važnih stvari koje su se desile tokom trideset godina. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osnovan je Rezolucijom 827 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 25. maja 1993. Zahvaljujući ovom sudu osuđeni su generali, kao i dva šefa države koji su učestvovali u ratovima 90-ih i koji su odgovorni za počinjene ratne zločine, sukobe i žrtve na prostoru bivše Jugoslavije. Iako neki postupci još nisu završeni pred Haškim tribunalom, postoje i osuđeni ratni zločinci koji su nakon odsluženih kazni na slobodi. Njima se pruža veliki medijski prostor pojavljivanjem i gostovanjem na raznim televizijama, i to s nacionalnom frekvencijom, gde uz pomoć voditelja i novinara emisija u kojima gostuju na neprimeren, netačan i propagandni način objašnjavaju šta se dogodilo, vređajući žrtve i njihove porodice. Upravo ovakvi pogrešni narativi doprinose da se suočavanje s prošlošću znatno teže sprovodi.
Druga dobra stvar koju bih izdvojila jeste osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na području nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001, poznatije kao REKOM. Ovo je koalicija nevladinih organizacija koja je formirana 28. oktobra 2008. u Prištini. Nastala je u okviru Četvrtog regionalnog foruma za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama, odlukom 100 organizacija iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova, Srbije i Crne Gore koje su učestvovale na forumu nevladinih organizacija, koje se bave ljudskim pravima, organizacijama mladih, udruženjima porodica nestalih i udruženjima bivših logoraša. Cilj ove inicijative je da utvrdi činjenice o svim ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava u vezi s ratom; da poimenično popiše sve žrtve rata i utvrdi okolnosti njihove smrti; da prikupi podatke o mestima zatvaranja, o licima koja su protivpravno zatvarana, podvrgavana mučenju i nečovečnom postupanju, i da izradi njihov sveobuhvatan popis; da prikupi podatke o sudbini nestalih i održi javna saslušanja žrtava i drugih lica o nedelima u vezi s ratom.
BIOGRAFIJAVjera Ruljić, novinarka i dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava, prava žrtava i suočavanje s prošlošću, sa iskustvom rada u medijima i organizacijama civilnog društva u Srbiji i na Zapadnom Balkanu. Završila je osnovne i master studije na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Zaposlena u nemačkoj organizaciji Forum Ziviler Friedensdienst (forum ZFD) u Beogradu, na poziciji projektne menadžerke. Fokus njenog interesovanja je nedavna ratna prošlost, kao i načini suočavanja i napredovanja.