Počelo je tada sukobima sa baš svima u bivšoj Jugoslaviji, potom je dat najznačajniji doprinos ratnom raspadu države i izazvane su veoma teške sankcije. Sledile su nestašice, redovi za sve, potpuno iscrpljivanje poljoprivrede i energetike Srbije kako bi se kako-tako preživelo.
Doživeli smo i hiperinflaciju kakvih je samo nekoliko bilo u svetu, plate od nekoliko maraka, a kulminiralo je bombardovanjem. Da ne pominjem izbore i brutalne izborne krađe u drugoj polovini devedesetih, ubistva bez traga, kriminal i drogu… Dakle, baš dugo nisam mogla da zamislim šta je to što je gore od toga.
Poslednje godine donele su nam novinu u javnoj reči i političkom dijalogu: Tviter rasprave i uvrede i neverovatnu količinu nedokazanih i nedokazivih optužbi i vređanja. Toga nikada, pa ni devedesetih nije bilo kao poslednjih godina. Ni blizu. A iako je svetski trend takav, nisam uspela da nađem zemlju takve nekulture u javnom prostoru. Ne obraćamo se više nosiocima funkcija nego personama, mahom na ti.
Digitalna era to je demokratizovala i ne samo da se ne persira već se preti, vređa, optužuje, iznose najneverovatnije insinuacije. Čitanjem izjava vlasti i opozicije jednih o dugima može se jedino zaključati da se radi o obračunu dve ili više bandi primitivaca. Da, i ovo je gore nego ikada. Tabloidi te bizarne izjave, uvrede i optužbe samo dodatno raspršuju i čine vidljivijim.
Vlast daje ton, ne zato što se ponaša prostačkije nego zato što ima više prostora i mogućnosti da upristoji javne rači. To ne radi, i ne treba mnogo navoditi primera – od skupštinske rasprave u kojoj je i o opoziciji, i o nekim medijima, i o nekim nevladinim organizacijama izrečeno toliko uvreda (pre svega), do saopštenja na nalogu SNS-a o jednom od lidera opozicije, koje su potom prenele novine: “…ljago tajkunska, isti si kao …onaj debeli što voli da spava sa dečacima..” ili “…je li krimosu…”, a sve obraćajući se političaru opozicije. Ovo je jedan od mnoštva primera.
I to sve praćeno neprikladnim nizom optužbi za najteži kriminal nekih opozicionih političara – mesecima, godinama. Aman ako je to tačno – hapsite! Ako nije – ćutite i istražujte. Ni opoziciona reč nije milozvučnija, uvek na ti, uvrede, pretnje i takođe nedokazane optužbe za kriminal. Samo je balans raspršivanja toga više na Tviteru i onlajn medijima, a nešto manje u tradicionalnim medijima. I dodatno – nije samo vlast na meti nego i druga opozicija – čak i bliska po stavovima.
Pre neki dan našu situaciju analizirao je jedan nemački kolega na DW – izneo je mnogo činjenica sa jasnim izvorom i citirao nekoliko insinuacija – sa rečima da za tako nešto još nema dokaza. Ne znam kako se vratiti na ozbiljan ton, na suđenja u sudnicama, na raspravu o činjenicama i obećanja koja nisu ko će koga strpati u zatvor nego obavezivanje u rešavanju političkih muka zemlje. Znam samo da će bez toga nezadovoljstvo rasti do uništavajuće eksplozije, čak iako svi ekonomski parametri zemlje budu dobri – a ta eksplozija bi bila i protiv vlasti i protiv opozicije.