To jest, “zatvaranje” svih objekata (osim prehrambenih prodavnica, benzinskih pumpi i apoteka) u kojima je nemoguće izbeći kontakte preko kojih se epidemija i dalje neumitno širi. Baveći se ovom temom pre neki dan, beogradski Blic (od 15. marta) navodi i izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je proračunato da “jedan dan zaključavanja, kao mera borbe protiv širenja pandemije, košta oko 190 miliona dolara, što su velike pare, zbog čega se država trudila da ne ide s najtežim merama kako bi mogla da razvija ekonomiju”. U daljem tekstu Blic iznosi pretpostavku da je ova računica uključila kompletno zaključavanje zemlje, to jest njenih granica, što bi, dakako, dovelo do značajnog udara na našu ekonomiju.
Bez namere da omalovažim štete koje bi srpskoj ekonomiji naneo eventualni desetodnevni “lokdaun”, moram da primetim da spomenuta računica o 190 miliona dolara dnevne štete deluje preterano. To bi značilo da bi desetodnevni totalni “lokdaun” koštao građane Srbije 1,9 milijardi dolara ili oko šestine godišnjeg budžeta države. Ili, hajde da uzmemo neku komparaciju, to bi trebalo da znači da je Austrija za vreme svog “zaključavanja” svakih deset dana gubila 19 milijardi dolara (budući da ona ima oko deset puta veći BDP od Srbije).
To što mi se čini da je spomenuti proračun ekonomskih šteta od oštrijih restrikcija kontakata ljudi u Srbiji nekako preteran (ako je preteran), ne znači da sam pristalica totalnog “lokdauna” kao mere protiv covida-19. Jer, meni se čini da (ne samo naši nego i svetski) epidemiolozi pokazuju izvesnu nemoć kod predlaganja potrebnih mera za zaustavljanje jednog opasnog virusa. U tom smislu čini mi se da preduzimanje mera za koje nije dokazano da su se dosad pokazale uspešne, niti da je Srbija uspešna u njihovoj primeni, sigurno može doneti velike ekonomske štete nesrazmerne očekivanom rezultatu.
Uopšte uzev, problem proračunavanja i objašnjenja nekih ekonomskih kretanja u Srbiji nije jednostavan, a ponekad je gotovo nerešiv. Evo, kad smo već kod Blica (i spomenutog 15. marta), pažnju privlače i najnoviji podaci Republičkog geodetskog zavoda o kretanjima na tržištu nekretnina, koje ovaj list prenosi. Naime, tu se ističe da je u proteklom februaru, u odnosu na januar, u Srbiji kupoprodaja stanova povećana 22,4 odsto. Rekorder je Kragujevac s porastom od 57,6 odsto. Šteta je što se uz ove podatke ne navodi i broj stanova i nekretnina ili neki drugi “realni” pokazatelj (već samo procenat rasta), da vidimo da li je kragujevački slučaj samo poseban, kada je završena jedna višespratnica i njeni stanovi pušteni u prodaju, pa je došlo do velikog rasta u odnosu na mali januarski promet. Ili je Kragujevac doista postao “centar šumadijskog biznisa”, kako govori sagovornik Blica Goran Rodić iz Građevinske komore Srbije. Pa i takva ocena suprotna je opštoj oceni stanja privrede u ovom gradu, te je u tom smislu “neobjašnjiva”.
Poenta ovog napisa o porastu prometa nekretnina je u tome što se poslednjih godina primećuje stalan porast cena kvadrata stanova u gradovima u Srbiji. Navodno je porast posebno visok poslednjih meseci. Upućeni kažu da je cena kvadratnog metra stana u gradovima u februaru u odnosu na januar povećana i do šest odsto (u Beogradu 1,6 odsto). Ova pojava nudi dva objašnjenja – ili ljudi izbegavaju da svoj novac ulažu u produktivne male pogone i realni biznis (već preferiraju rentijerske objekte) ili se začinje strah od novčane inflacije, pa ljudi (oni koji ih imaju) sklanjaju pare u realnu imovinu. Takvu bojazan generišu vesti iz celog sveta da se svuda “štampaju” pare (čak i u SAD) za podršku građanstvu i privredi u tekućoj krizi, pa ljudi strahuju da se i Srbija uhvatila u to kolo.