Nimalo svečarski iako je ova sedmica otpočela Osmim martom, a potpisnica ovih redova je feministkinja. Dakle, nećemo o velikim temama nego onim običnim: kako smo svi mi – muškarci i žene, žene i muškarci – zaglavili u klinču ko voli boks ili u patu kome je bliži šah, iz kojeg nema izlaza, pa su ONE ovamo, ONI onamo? Na dnu i vrhu.
Šta žene hoće, pitanje je ne od milion već od milijardu dolara? Da budu mažene i pažene od kolevke, pa do groba jer je, kao što bi prabake rekle, “ženska strana jadna, nezaštićena”? Da budu jednake u svemu, pa makar morale da dižu i džakove od sto kilograma ili da voze tenk – što neke mogu, nema spora – jer borba za jednakost to podrazumeva? Što je bukvalističko shvatanje feminizma. Ili bi da budu Elizabete, svejedno prva ili druga, Viktorije, Katarine Velike, carice Milice ili makar Jerine ili bar Jefimije, pa čelične Megi, Angele ili, hm, Ane Brnabić? Možda Mileve Marić Ajnštajn, Ksenije Atanasijević… Ili ipak da budu princeze na zrnu graška, ma koliko grašak bio tvrd?
Naučnice, umetnice, domaćice, učiteljice, predsednice i šta sve ne – žene sve mogu; obrazovanije su od muškog dela sveta, ne samo u Srbiji, upornije, izdržljivije, organizovanije i dugovečnije. Pa zašto su onda najveća ugrožena, tzv. osetljiva grupa stanovništva? Što dozvoljavaju da ih muška “manjina” ugrožava, zaustavlja, koči, zlostavlja? Zbog čega su radije žrtve u zločinu samo/uništenja nego akteri/ke života?
Zaista pitanje od milijardu dolara! Šta, stvarno, žene žele, danas i ovde, da ne širimo priču na kuglu zemaljsku i svemir? Hoće li zaista da budu ravne s partnerima/kama i odlučuju o svim važnim pitanjima od vaseljenskog mira i rata preko domaćeg BDP-a do svoje kuhinje ili bi ipak “jačoj, muškoj strani” da prepuste dužnost prelamanja? A one da, uz njihove košulje, “peglaju” i rat i mir, i BDP, i kuhinju. I zvocaju do besvesti. Eto, na primer, za neplaćeni kućni rad, koji po poslednjim statistikama ovde vredi 560 evra mesečno. Bez doprinosa za socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. I da trpe uvrede, ponižavanja, pa i batine jer su “besposlene”. Što mnoge, na nesreću čovečanstva i čovečnosti, trpe pošto su bez prihoda, ekonomske samostalnosti, imovine…
Ali zašto su bez prihoda, imovine, ekonomske samostalnosti? Zato što muškarci tako određuju? Određuju, tačno, već milenijumima, ali ne zato što su svemoćni već zbog toga što imaju moćne saveznice koje bi ipak radije da budu “slaba, nezaštićena ženska strana” nego da kažu – dosta. Ko ne veruje neka se zapita koliko bi majki imovinu – ako je ima – ostavilo ćerki, a ne sinu? I zašto? Iako su svi zakoni, koje su većinom izglasali ONI isti muškarci, naložili da su ćerka i sin ravnopravni naslednici. I zašto žene stalno odgajaju “jake” sinove, makar bili užasni slabići, a ćerke, makar koliko snažne, uče da budu svilene i trpeljive i takve ih daruju drugim kućama?
A danas više nego ikada u dugoj istoriji ne/razumnog ljudskog društva žene imaju mogućnost da kažu jasno “ne”? Zašto to ne čine?
Neverovatno koja zamena teza. Ne radi se o ugroženosti žena, već o ugroženosti ljudi, ako predpostavimo da žene tu spadaju, to znači i muškaraca i žena. A žene na lokalnom nivou u Srbiji, videli smo koliko su samosvesne, kada biraju predsednika države po lepoti – Boris Tadić.