Na Paraolimpijskim igrama u Londonu takmičari iz Srbije ostvarili su sa pet medalja do sada najveći uspeh. Do zlatnih odličja stigli su Željko Dimitrijević u bacanju čunja i Tanja Dragić u bacanju koplja, a srebrom su se okitili Zlatko Kesler i Borislava Perić-Ranković u stonom tenisu, kao i Draženko Mitrović u bacanju diska (a nastupao je i u bacanju koplja i kugle). Mitroviću je ovo bila 19 medalja, druga olimpijska posle igara u Pekingu. Do sada je na svetskim takmičenjima osvajao deset, na evropskim još sedam odličja. „Blizu je bilo zlato u Londonu, ali sam i srebrom sasvim zadovoljan“, uverava Mitrović.
Prvi put se dogodilo da paraolimpijci budu praćeni na ovakav način. Javnost u Srbiji je imala priliku da se uveri kako su na takmičenjima u Londonu stadioni bili prepuni. Da li je ova paraolimpijada korak napred u odnosu na sve do sada?
Pre Londona bio sam na Paraolimpijskim igrama u Pekingu i mogu da kažem da je ova sada izazvala pravu euforiju. U Pekingu jeste bilo fenomenalno, ali su se u Londonu maksimalno potrudili da nadmaše sve prethodno. Razlika je pre svega možda u tome što su u Pekingu punili stadione organizovanim dolaženjem iz škola i iz kolektiva, a u Londonu su ulaznice bile davno rasprodate za sve nastupe. Do poslednje karte. Za otvaranje igara na „crno“ su koštale i po 500 funti. Ja sam za suprugu jedva pronašao ulaznice da bi mogla da me gleda. Čak su i treneri imali problema da priđu takmičarima i daju im savete.
U Londonu je bilo 13 naših takmičara. Da li je to samo 13, ili nemamo veći broj vrhunskih paraolimpijaca?
Imamo mi mnogo više veoma kvalitetnih takmičara. U London nije putovalo pet naših takmičara sa ostvarenom A normom. Jednostavno, organizatori su dali takve kvote da više ljudi nije moglo otići. Biralo se najkvalitetnije što može. Zato nas je otišlo samo 13, a mnogo više je ostvarilo A norme i kod atletičara i kod strelaca i kod stonotenisera. Da su još neki mogli da odu, siguran sam da bi bilo još izvanrednih rezultata.
Kako biste ocenili rezultate koji su postignuti u pojedinim disciplinama?
Fascinantni su. Svetski rekordi su padali kao kruške. Ne znam da je igde oboreno toliko rekorda i da je toliko rezultata nadmašeno. To je samo pokazatelj koliko se u svetu ulaže u paraolimpijski sport i kakva je konkurencija. Daću vam primer – takmičar iz Rusije koji ima jednu nogu bacio je disk 60 metara i 72 centimetra. Onda možete da zamislite koliko su napredovali ti rezultati.
Da li ste po povratku u Beograd stekli utisak da imate tretman profesionalnih sportista?
Jesmo. Ovo kako je u Srbiji medijski praćeno… Svaka čast. Mediji su uradili ogromnu stvar za nas paraolimpijce i pokazali su onu pravu sliku – kako se u svetu tretiraju paraolimpijci. Apsolutno istovetno kao i olimpijci. Ovde su prvi put građani mogli da vide koliki je značaj paraolimpijskih igara.
Da li se vi ili vaše kolege iz reprezentacije bavite i drugim poslovima?
Ukoliko se bavite sportom na način kako se ja bavim, veoma je teško raditi uz to. I ja sam imao problem dok nisam postigao dobre rezultate, a kada sam ih ostvario počeli su da stižu i određeni prihodi i stipendije kako bih mogao kvalitetnije da radim, jer pripreme mnogo koštaju. Ujedno, to su ogromni napori. Meni su vežbe snage prioritet, iz bendža podižem 220 kilograma, a malo ljudi se time može pohvaliti. Skoro četiri godine sam trenirao bez prekida, sa pauzom od 10 do 15 dana godišnje ili kada je neka povreda u pitanju. Treniram dva puta dnevno, uz možda jedan dan pauze u sedmici. Pa, prosudite koje je to odricanje i koliko rada ima iza ovih rezultata.