Oni koji su ginuli (i ubijali) nisu imali ni vremena ni uslova da upoznaju zakone materijalne stvarnosti, koja je postala neizdrživa do te mere da je svaki povod, koliko god marginalan i apstraktan u vremenima obilja, postajao vredan pokretanja krstaškog rata u vremenima gladi. A povodi su bili različiti, pa se svet XX veka u kome su opravdanja objave rata bile odbegle krave i ishodi fudbalske utakmice rugao svetu u kome su Vizantinci masakrirali jedni druge zbog slika na zidovima crkava, a Japanci zbog stihova na zlatnim zvonima. Možda će se i nama smejati buduće generacije istoričara koje će, naučivši iz istorijske nauke samo analizu izvora, zaključiti da smo i mi strasno verovali da će nam se životi radikalno promeniti ako liberalni institucionalisti smene liberalne populiste, ili ako opet prepišemo neki evropski zakon koji ćemo ignorisati u praksi.
Ili ako svi počnemo da živimo od lamentiranja nad moralnim sunovratom društva, kao što to čine konzervativni intelektualci, što će nam omogućiti da ostavimo posao, naučimo latinski i uhvatimo se Senekinog starostavnog ćitapa, umesto da gledamo rijaliti program. Jer svi znamo da su se i marioneta i ludi kralj, i Klaudije i Neron, strašno bojali rečite Senekine osude, do te mere da su ga postavili na poziciju seoskog uče, pa je on, naravno živeći stoički, godinama nesvesno legitimisao isti poredak koji mu je kasnije došao glave. Milošević je umro a nije saznao da je čuvenim rečima ,,svako na svoj radni zadatak“ dovršio Reganovu misao o ličnoj ,,ispravnosti“ od koje se očekuje da će promeniti društvenu stvarnost, a na temeljima iste misli će, godinama nakon globalnog neoliberalnog prevrata, i brojni Pitersoni dodavati spratove tezama o čišćenju kuće.
Na stranu (istorijska) činjenica da se ono što smatramo vrednostima stalno menja, što se odnosi na oba pojma koja Balkanci i Amerikanci zajedničkim snagama mešaju, na etiku i na izgradnju identiteta prema privrženosti onome što se smatra ,,visokom“ (buržoaskom) kulturom. Argument o moralnoj i kulturnoj dekadenciji uvek se svodi na ideju o individualnoj odgovornosti za društvene probleme. A u praksi na neoliberalno zakonodavstvo i na one političko-kulturne trendove koji nas ubeđuju da smo sami krivi što smo siromašni, bolesni ili nepismeni, pa država čini ,,medveđu uslugu“ ako hrani, leči ili opismenjuje, jer naša je dužnost da sami sebe pretvorimo u efektivnu radnu snagu. To je ujedno i mera individualnog postignuća u ovom životu, na osnovu koje smo naučili da vrednujemo jedni druge.
Tako dolazimo do medija koji predstavljaju ishod američkih izbora, odnosno sukoba dve strane iste ideologije i malih razlika u političkoj praksi, kao kocku na kojoj se odlučuje o izgledu političke karte sveta u narednom veku, kao da se radi o bici za Staljingrad. Istovremeno, na internetu nastaje cela industrija podkasta, debata i retoričkih egzibicija koja artikuliše rastuće nezadovoljstvo, ali na takav način da ono, u kojoj god formi da je ispoljeno, nikada ne napušta prećutno podrazumevane okvire neoliberalne ideologije. Posledično, cela generacija mladih ljudi odrasta gledajući sate ostrašćenih rasprava o terminologiji koju koristimo da označimo različite društvene grupe. Ove rasprave vode se upravo na onakav način kakav će dozvoliti da se bes ispolji kanalisano i u unapred određenim formama, a da se pritom nikada ne sazna ništa o klasnom položaju istih društvenih grupa. Na sličan način, o novim društvenim fenomenima diskutuje se sa žarom i gotovo religijskim fanatizmom, ali isključivo polazeći od ideje da ne postoji kolektivni interes, već samo individualna reakcija na tokove razvoja društva i tržišta, koji ostaju izvan dometa naše voljne intervencije. Reakcija pojedinca, sa druge strane, podrazumevano se vrednuje samo kroz odgovor na pitanje o tome koliko je isplativa iz perspektive sticanja profita, a lično bogaćenje se smatra oblikom doprinošenja dobrobiti zajednice.
E to je bučna tišina. Možemo biti besni, možemo se pobuniti, možemo stvarati i nove pojmove, nove zakone i nove oblike aktivizma – ali samo u onim okvirima koji su nam već određeni. Mogu se od jutra do mraka kritikovati reakcije na simptome bolesti sistema, ali ne sme se tražiti alternativa samom sistemu. Ideja da je svet u kome živimo ,,nesavršen, ali najbolji od svih svetova“ ne samo da mora biti polazna tačka svake javne rasprave, već postaje ,,sveta dogma“ nevidljivog poretka neoliberalnih niti koje vezuju sve sfere društva i kutlure, i kroz koje klizimo kao novom feudalizmu. Svako ko preispituje dogmu smatra se previše radikalnim, smešnim ili opasnim (a nekada i oboje istovremeno), i u praktičnom smislu nepodobnim za život u ljudskom društvu. Možemo reći gotovo sve što želimo, ali ne možemo učiniti ništa. I ono što kažemo u okvirima rasprave o poboljšanju propalog sistema, ostaje sa stanovišta smisla ravno ćutanju, ukoliko smo propustili da govorimo o samom sistemu. Tako dolazimo do toga da se i oni koji bi imali mnogo toga da kažu svojom voljom povlače iz javnosti i beže od diskusije u kojoj mogu ličiti na bolničare kapitalizma.
Ipak, i u ovoj stvarnosti postoje brojni primeri napretka, brojni uspesi različitih pojedinačnih pobunjenika i aktivističkih grupa, koji postepeno odronjavaju stene kao talasi mora. Mnoga mala svetla u vreme opšteg mraka, i retke pobede u vreme velikih poraza. Potrebno je stalno naglašavati da ni u jednom istorijskom trenutku ne stagnira sve, niti propada sve odjednom. Ali problem sistema bez jake alternative jeste upravo u tome što svi osvojeni prostori slobode mogu biti vrlo lako izgubljeni. Danas je javnost šokirana razmerama nepravde, nasilja ili korupcije, a ista mera već sutra može biti ponovo normalizovana. U svetu u kome ne postoji opasnost od promene sistema, prinuđeni smo da svakog dana udaramo istu vetrenjaču da bi zadržali metar zadobijene zemlje. A vetrenjača se, za razliku od nas, nikada ne može umoriti. Pa ipak, ljudi koji stalno jurišaju na vetrenjače podsećaju nas da i dalje postoji volja da se odupremo mraku i tišini.
Mehanizam koji stalno ubrzava vetrenjače je neprestano pogoršanje našeg položaja u svetu neoliberalnog kapitalizma, koji se polako pretvara u novi feudalizam. Ako najveći broj mladih ljudi čak ni u zemljama koje se smatraju bogatim ne poseduje kuću ili stan, i radi nesigurne, povremeno privremene poslove, onda se položaj ,,novog čoveka“ ne razlikuje od položaja nadničara-bezemljaša, sa tendencijom pretvaranja u feudalnog kmeta. Neoliberalni feudi se stalno ukrupnjavaju, pa onda sa tržišta nestaje ona sloboda i konkurencija koju su nam obećali Regan i Tačer, a mi gubimo slobodu izbora. I onda različiti gurui biznisa koje srećemo na internetu govore o opasnosti koja dolazi od slobodnog vremena i luksuza, a mi ne možemo da priuštimo čak ni toliko ,,izgubljenog vremena“ da se setimo Brodela i Burdijea, odnosno misli o važnosti slobodnog vremena i luksuza u razvoju čovekove ideje o tome da je čovek. Bez materijalne sigurnosti ne može biti održive pregovaračke pozicije prema poslodavcima, i onda ćemo nužno prihvatati sve gore i gore uslove kako bi preživeli. I, baš kao u srednjem veku, kada se jedna grupa ratara pobuni jer se našla leđima uz ponor gladi, feudalci opuštaju uzde svojih hordi policije i/ili kriminalaca, odnosno nove ratničke klase. A dobro plaćeni intelektualci, poput crkve, radosno prihvataju ulogu onih koji legitimišu sistem, i guše sve one zvukove koji bi da probiju tišinu.