Kako se ispostavilo, prvog novembra nije pala samo nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu, ubivši petnaestoro ljudi. Pala je i klapna stanovništvu Srbije koje već dvanaest i po godina trpi posledice javašluka, pljačke i nasilja u režiji Srpske napredne stranke – nakon isto toliko godina tavorenja pod prethodnim režimima neoliberalnog kapitalizma u Srbiji. Svi razlozi za nezadovoljstvo, kojima nijedna vlast nije stala ukraj – privatizacijska pljačka, korupcija, mizerni uslovi rada i života, kriminal političkog vrha, gušenje medijskih i drugih sloboda – sada su dosegli tačku ključanja. Bes se neslućenom brzinom i snagom izliva širom zemlje.
Povod za početak studentskih blokada bio je već više puta viđen: režimski batinaši napali su studentkinje i studente, ovog puta dok su ispred Fakulteta dramskih umetnosti odavali poštu žrtvama pada nadstrešnice. Kada je FDU 25. novembra stupio u blokadu i pozvao kolege sa drugih fakulteta da učine isto, niko nije očekivao da će se u naredne četiri nedelje šezdesetak fakulteta u zemlji pridružiti blokadama. Od prvog studentskog plenuma, održanog 29. novembra u blokiranoj zgradi Rektorata Univerziteta u Beogradu, pobuna se širila kao požar. U njoj trenutno učestvuju celi univerziteti u Beogradu i Novom Sadu, kao i svi državni fakulteti na teritorijama Kragujevca i Niša; studenti i studentkinje privatnih fakulteta i viših škola; a strelovito raste i broj srednjoškolaca u blokadi. Gotovo deceniju od zadnjeg (i neuporedivo skromnijeg) blokadnog talasa 2014–2015. godine, plenumi su postali deo svakodnevice političkog života u Srbiji.
Studentski pokret čijem širenju i sazrevanju sada svedočimo ni po svom opsegu, niti po posledicama koje je već prouzrokovao nije nalik ranijim studentskim pobunama. U pitanju je najmasovniji izraz studentskog bunta u 21. veku u Srbiji, koji je u nepunih mesec dana naterao režim Aleksandra Vučića na stazu ustupaka, umesto uobičajenog ignorisanja i čekanja da pobuna splasne sama od sebe. On se takođe pokazuje kao snažan i inspirativan pokretač drugih društvenih borbi: poljoprivrednici, prosvetni radnici u štrajku i zaposleni u drugim sektorima rada solidarišu se sa pobunjenim studentima i sami takođe stupaju u obustave rada i blokade. Pa ipak, neke slabe tačke prethodnih talasa studentskih blokada prisutne su i u ovom. Da ne bi ostao samo jedna impresivna epizoda u istorijatu studentskog organizovanja, već podstakao korenitije promene ka kojima stremi i za koje ima potencijal, studentski pokret mora otvoreno priznati i prigrliti svoju suštinu – političku borbu za temeljno drugačije društvo.
(Ne)preležane dečje bolesti studentskog organizovanja
Za generacije (bivših) studenata i studentkinja koji su u nekom obliku, kao aktivni učesnici ili kao posmatrači, iskusili blokade 2014–2015. godine, ovaj talas studentske pobune nije samo pobudio uspomene već i oduševljenje dinamikom i svešću pokreta. Nekoliko je bitnih razlika koje od početka karakterišu pokret 2024. Prva se svakako odnosi na eksplicitno politički karakter studentskih zahteva. Njemu je nesumnjivo doprinela činjenica da su se blokade pokrenule u krilu šireg narodnog pokreta koji je krenuo da se razvija kao odgovor na pogibiju nedužnih u Novom Sadu. Prvobitni zahtevi napadnutih studenata FDU za identifikacijom, krivičnim procesuiranjem i razrešenjem napadača s javnih funkcija koje eventualno obavljaju ubrzo su dopunjeni sa još dva. Studenti zahtevaju i da se objavi kompletna dokumentacija o rekonstrukciji železničke stanice, te da se budžetska sredstva namenjena otvaranju stranih univerziteta u Srbiji – od čega je Vlada odustala nakon pretnje radnika u visokom obrazovanju štrajkom – preusmere ka državnim fakultetima. Tako je, na prvom međufakultetskom plenumu u Rektoratu Beogradskog univerziteta, usvojen set od četiri opšta zahteva svih fakulteta u blokadi.
Prethodni talasi blokada, počev od 2006. pa zaključno sa 2015. godinom, po pravilu su isticali „čiste“ socioekonomske zahteve, koji su se vremenom sužavali u svom obuhvatu. Dok je blokada 2006. sadržala univerzalno primenljiv zahtev da se školarine na svim fakultetima umanje do određenog iznosa, već je blokada 2011. uvela niz zahteva koji su se ticali specifično jednog (Filozofskog) fakulteta. Ova tendencija sužavanja i „ekonomizacije“ zahteva samo je došla do izražaja 2014–2015. godine, kada se svaki fakultet zatvarao u krug sopstvenih zahteva umesto da ih što je više moguće generalizuje. Usled toga se širenje pobune iz prvobitnog žarišta na druge fakultete pokazivalo kao nepremostiva prepreka.
U prilog omasovljavanju ranijih talasa blokada nije išla ni činjenica da su objedinjeni zahtevi često bili vrlo različitog nivoa opštosti: od najužih i najkonkretnijih (poput cene uplatnice za ispite na nekom fakultetu) do najdaljih i najapstraktnijih (poput besplatnog obrazovanja na svim nivoima). No, studentski pokret 2024. godine se u tom pogledu odlično pokazao: izglasao je zahteve koji su neposredno ostvarivi, ali su i dovoljno radikalni da bi njihovo ispunjenje značilo ozbiljan udarac i priznavanje slabosti Vučićevog režima. Štaviše, već je Vučićevo vanredno obraćanje medijima 11. decembra razotkrilo nesigurnost i nesnađenost režima. Manevar kome se predsednik nadao – da proglasi zahteve ispunjenim, a studente politikantima koji uprkos tome nastavljaju blokade – ne samo što nije obeshrabrio pokret, već ga je naveo na to da otvorenije nego dotad sagleda i obznani svoj politički potencijal.
U neposrednoj vezi s tim potencijalom je i druga upadljiva razlika ovog talasa blokada u odnosu na neke prethodne. Naime, nastavni kadar i uprave brojnih fakulteta, pa čak i ponekog univerziteta otvoreno podržavaju studente, ili u najmanju ruku tolerišu blokade. Pomenuti Vučićev manevar zasad nije uticao na kolebanje i povlačenje podrške predavača studentima; naprotiv, čak su i nastavni kadrovi rastućeg broja osnovnih i srednjih škola odlučili da podrže studente privremenom obustavom ili skraćenjem nastave. Ovakav vid solidarnosti i jedinstva između učenika i učitelja svakako je olakšao brzo širenje i održavanje blokada, a ujedno predstavlja i osnov za radikalizaciju političke borbe širom sektora prosvete.
Iako među studentima i dalje postoji izvesna doza zazora i straha od tzv. politizacije protesta – pod kojom se pre svega misli na iskorišćavanje ili preuzimanje protesta od strane političkih stranaka i organizacija – pokret je pod teretom okolnosti primoran da brzo uči o sopstvenoj političkoj ulozi. To je svakako i najznačajnija, pozitivna razlika u odnosu na blokade 2014. godine, koje su forsiranjem prividne apolitičnosti studentskih protesta zatvorile vrata radikalizaciji borbe a širom ih otvorile za upliv rušilačkih i oportunističkih elemenata. Ovogodišnji pokret ne gaji iluziju apolitičnosti; on je vrlo političan u zahtevima koje ispostavlja pred režim, i iz dana u dan sve svesniji da bežanje od (neizostavnih) režimskih optužbi za „politizaciju borbe“ ide u korist samo i isključivo vodećim političkim snagama u društvu. Najmlađa generacija koja sada blokira fakultete ulazila je u obrazovni sistem kada je SNS-ov režim uspostavljao vlast. To znači da su mnogi studenti, pa i srednjoškolci već imali priliku da gledaju ili direktno učestvuju u masovnim protestnim pokretima koji su obeležili SNS-ovu vladavinu. Novoj blokadnoj generaciji je zato jasno – politika nije ekskluzivno pravo vladajuće stranke i mejnstrim opozicionih partija; politika je pravo svih nas da se pitamo o svom životu i društvu i da donosimo odluke u javnom interesu.
Politizaciju studentskih protesta otuda ne treba videti kao smrtnu pretnju zajedničkoj borbi već je, naprotiv, treba prihvatiti kao činjenicu i njome ovladati tako da ide u prilog ciljevima borbe. Jedan deo studenata već je politički aktivan u različitim inicijativama, organizacijama, pa i strankama; drugi deo stiče svoja prva politička iskustva kroz često iscrpljujuće ali vanredno poučne diskusije sa kolegama na plenumima. Uspehu blokada može samo da doprinese ako se o različitim predlozima i vizurama radikalizacije i daljeg vođenja borbe otvoreno raspravlja i kroz praktično iskustvo dolazi do najboljih rešenja. Povrh toga, plenumi predstavljaju prozor u svet drugačijeg studentskog organizovanja i odlučivanja, koje se ne uzda isključivo u dobru volju studentskih parlamenata – zvaničnih predstavničkih institucija studenata, u kojima se po pravilu odražavaju kalkulacije i sukobi iz „visoke“, stranačke politike.
Plenumi imaju i svoje mane, koje se redovno ispoljavaju iz jednog u drugi ciklus studentskih blokada. Sam način funkcionisanja plenuma, tj. direktnodemokratski pristup studentskom organizovanju, na duže staze počinje da ugrožava opstanak blokada. Osnovni problem s ovim pristupom je što ne nudi jasnu strukturu odgovornosti, već počiva pre svega na inicijativi, entuzijazmu ili asertivnosti pojedinih učesnika blokada. To vremenom proizvodi različite disparitete: od toga da se uže grupe ljudi posvećuju specifičnim aktivnostima u okviru blokada a da nije jasno kako se njihov rad uvezuje u opštiju strukturu ciljeva i borbe za njihovo postizanje; preko „zamora materijala“ (naročito ako se plenumi svakodnevno održavaju), tj. opadanja energije i entuzijazma učesnika blokada, kojima je konstantno prisustvo na plenumima jedini garant učešća u odlučivanju o daljem toku borbe; pa sve do stvaranja neformalnih hijerarhija moći i uticaja, najčešće na temelju najveće požrtvovanosti ili pak ubedljivosti i autoriteta pojedinih učesnika blokada, koje drugi ne mogu direktno pozvati na odgovornost ili smeniti ako se za tim ukaže potreba, jer im nikakva odgovornost nije zvanično delegirana. Susrevši se sa nekim od ovih problema već na samom početku, studenti su se u međuvremenu pomerili ka centralizovanijem, delegatskom principu demokratskog odlučivanja; tako recimo fakulteti u sastavu Beogradskog univerziteta sada šalju svoje delegacije na centralni plenum u Rektoratu, gde se odlučuje o koordinisanim koracima dalje borbe. Pokret 2024. godine i u ovom, organizacionom pogledu pokazuje sposobnost da brzo uči i usvaja rešenja koja su se u praksi pokazala efektivnijim.
Iako je talas blokadnog entuzijazma još uvek vrlo visok i naizgled nezaustavljivo se širi, važno je što studenti i studentkinje razmišljaju u pravcu toga kako da široku mobilizaciju pretvore u što bolju organizaciju za ispunjenje ciljeva borbe. To je i u srži pitanja: može li studentska blokada da rezultuje blokadom čitavog društvenog sistema – i šta posle toga?
„Studenti u blokadu, radnici u štrajk“ – crvena linija pokreta
Studentske blokade rada fakulteta ne dovode same po sebi do paralize društvenog sistema. To je posledica pozicije studenata (i učenika šire uzev) unutar same strukture kapitalističkog društva, koje počiva na izvlačenju viška vrednosti iz radne snage koju upošljava. Studenti nisu isto što i radnička klasa – iako deo studenata potiče iz nje, uključuje se u nju ako paralelno radi i studira, ili pak završava u radničkoj klasi nakon što diplomira. Studirajući na fakultetima, oni ne ustupaju svoju radnu snagu poslodavcu u zamenu za novac, već se obrazuju; nastavni kadar je taj koji radi za poslodavca – državnog ili privatnog, ovisno o tome u čijem je vlasništvu fakultet. Uz to, blokade fakulteta, čak i kada u njima uz studente učestvuje i celokupan nastavni kadar, obuhvataju samo najviši nivo prosvete. Iako su posledicama blokada obuhvaćene i porodice studenata i prosvetnih radnika u visokom obrazovanju, one i dalje direktno ne ugrožavaju funkcionisanje sistema.
Posredni uticaj studentskih blokada je, međutim, višestruko bitan, o čemu živo svedoči poslednjih mesec dana u Srbiji. Celu ovu godinu obeležila je beskrupulozna ofanziva vladajuće klase kojom rukovodi SNS-ov kriminalni režim. Sva zlodela se ne mogu ni pobrojati: od poništavanja narodne volje izražene u pobedonosnom pokretu 2021/2022. godine i velikog povratka Rio Tinta u političku stvarnost; preko dalje rasprodaje i demoliranja bivših industrijskih giganata i ikoničnih objekata javne infrastrukture (Zastava vozila, hotel Jugoslavija, Stari savski most, Generalštab…); do sve zaoštrenije i ekstremnije represije nad građanima koji neće da ćute i trpe zločine režimskih kabadahija. Smrtonosni pad nadstrešnice u Novom Sadu, za kojim je u istom mesecu usledilo još nekoliko obrušavanja tek rekonstruisane javne infrastrukture – pukom srećom, bez novih žrtava – razgoreo je mnoštvo manjih žarišta otpora širom zemlje. U novembru je režimska ofanziva, koja je do tada delovala neumoljivo i apsolutno nadmoćno, počela da dobija i narodnu kontraofanzivu.
Tek su, međutim, studentske blokade predstavljale veliku prekretnicu za antirežimski pokret čijem impresivnom razvoju svedočimo. Njihov možda najsjajniji doprinos je što su, posle dugog i sporog taloženja tuge, defetizma i apatije, mnoštvu ljudi u Srbiji ali i daleko šire ponudile sve suprotno od toga: samopouzdanje, hrabrost, istrajnost i čist inat mislećih mladih ljudi koji se ne daju slomiti uobičajenim taktikama režima. Ponašajući se kao svaki režim u dubokoj krizi, i Vučićev se sada sve češće okreće ogoljenom nasilju; gotovo da nema dana da se neko vozilo ne zaleti u ljude koji na ulicama odaju počast stradalima u Novom Sadu i zahtevaju krivičnu odgovornost svih upletenih u lanac ovog zločina. Pa ipak, ni režimska dozvola za ubijanje ne proizvodi one rezultate kojima se unezvereni Vučić nada. Nema povlačenja, već upravo suprotno – otpor postaje masovniji i tvrdoglaviji.
Ono čega je režim vrlo svestan, i zbog čega sada na sve načine pokušava da osujeti takav razvoj situacije, jeste da su studentske blokade vrlo potentan katalizator opšte društvene pobune. Prve naznake da je u ovom talasu otpora nešto drugačije režim je mogao da dobije kada su čak i oni fakulteti čije su uprave i nastavni kadar dosad bili notorni oslonac režima stali uz svoje studente, ili su se pak pokazali kao nemoćni da se suprotstave studentskoj volji. Žustra smena blokada i deblokada Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji je sada ponovo blokiran uprkos pretnjama uprave studentima da će tako „izgubiti blagoslov za studiranje“, ilustrativan je primer da se i u najtvrđim uporištima statusa kvo lome koplja.
Povrh toga, gde god postoji čvrsta ujedinjenost studenata i predavača oko zahteva blokada, postoji i mogućnost da nastavni kadar zvanično proglasi štrajk do ispunjenja zahteva. Kaskadni efekat koji bi ovakvo jedinstvo moglo da inspiriše – to jest, prelivanje štrajkova i u druge sektore rada – ono je što najviše plaši režim. Trenutak je posebno osetljiv jer su prosvetni radnici i radnice u osnovnim i srednjim školama još od septembra u različitim formama štrajka. Iako postoje taktička neslaganja između većih prosvetnih sindikata o načinu borbe za bolje uslove rada, svi su jedinstveni u podršci koju pružaju studentima, i svi najavljuju radikalizaciju štrajkačkih aktivnosti. Budući da novi požar blokada uveliko zahvata srednje škole širom Srbije, a reprezentativni sindikati u prosveti su već najavili zakonski štrajk od 23. do 27. decembra, režim je brže-bolje doneo direktivu da zimski raspust u školama počne prevremeno – tog istog 23. decembra. Očigledno je reč o pokušaju da se sve kraći fitilj pobunjenih saseče pre nego što dođe do eksplozije.
Još je otvoreno pitanje da li će režim uspeti da zaustavi detonaciju. Ni štap ni šargarepa zasad nisu imali efekat na pokret. Parcijalni ustupci, mahanje vanrednim izborima, pa čak i nasilje sa potencijalno fatalnim posledicama kao da se odbijaju o sve zbijenije redove ljudi koji pružaju otpor. Ne samo prosvetni sindikati, već i poljoprivrednici, zdravstveni radnici, apotekari, rudari, poštari, advokati, novinari… jedni za drugima solidarno staju uz studente. Bauk generalnog štrajka posle dugo vremena kruži vazduhom – i to kao stvarna, privlačna mogućnost, a ne tek parola s levičarskog transparenta.
Ako pokret uspe da savlada i nadživi prepreke koje što Vučićev režim što sam protok vremena postavljaju pred njega, te ako radnički štrajkovi zažive i rašire se kao integralni deo ovog pokreta, otvara se i perspektiva radikalne društvene promene. Da li, međutim, postoje političke snage koje bi tu promenu mogle da sprovedu? Drugim rečima, postoje li snage kojima konačno zatvaranje mračnog SNS-ovog poglavlja kapitalističke uprave u Srbiji neće biti zadnja stanica, već polazište za izgradnju temeljno drugačijeg društvenog sistema? U ovom trenutku ne – ali razvoj pokreta pruža vanredno veliku i bitnu mogućnost da se te snage postepeno izgrađuju. Uvezivanje studentskih i učeničkih blokada sa radničkim štrajkovima i borbama daje političku snagu i pravac ne samo antirežimskoj, već i antisistemskoj borbi. Ono čini osovinu oko koje treba da se koncentrišu sve društvene snage koje žele da grade društvo ljudske jednakosti i slobode; društvo koje vrednuje rad i radnike, kritičku misao, znanje i umeće; društvo koje ima sluh za potrebe i mladih i starih; društvo kome je zadovoljstvo najvećeg broja ljudi, a ne profit i udoban život nekolicine, primarni motiv postojanja. To je ona „politizacija borbe“ koja vlastodršcima uteruje strah u kosti – i to je radikalni horizont za čije ostvarenje sada treba da se organizujemo.