Danas mnogi ,,neutralni“ govore kako treba prestati sa stvaranjem referendumske atmosfere pred dolazeće izbore. Čemu ostrašćenost, govore vam između redova, kada je već poznato da na dobro organizovanim izborima ne mora ni da se glasa. Međutim, suptilni kolaboracionisti u poslednje vreme izgledaju kao da se češće obraćaju samo sebi i svojim saradnicima, kao da žele da pobegnu od vrlo strašne spoznaje koja ih čeka ako iskreno pogledaju stvarnost u oči. Ta istina je da ovi izbori već odavno prevazilaze važnost referenduma: pred nama je istorijski događaj koji će obeležiti kraj jedne epohe.
Teško je reći da li je u istoriji bilo većeg skupa laži od onog kojim ,,neutralni“ pokušavaju da nas ubede da su predstojeći izbori po ulozima i mogućim ishodima slični izborima za britanski parlament, pa su šokirani manjkom tolerancije opravdano besnog naroda prema slugama režima, ali pritom ne i nasiljem nad istim narodom. Slušajući pojedine ,,neutralne“ stekli bi utisak da mi živimo u društvu koje nalikuje bogatom švajcarskom selu, pa da u skladu sa tim možemo sine ira et studio debatovati o neslaganjima sa našim dragim komšijama, sa kojima ćemo živeti u miru ili, bolje rečeno, u toleranciji (pojam koji je zamenio reč solidarnost, tj. naziv za mržnju na osnovu koje još uvek ne delate), čak i nakon što izaberemo novog seoskog kmeta, koga isto tako institucionalno možemo i da smenimo. Na predstojećim izborima se glasa za i protiv kraja dosadašnje, i početka nove istorije ovog naroda.
Nezavisno od formalnog ishoda, tj. od toga da li će režim priznati pobedu studentskog pokreta koja je de facto već postignuta i da li će mirno predati vlast, 25. oktobar biće upamćen kao veliki datum srpske istorije. Čak i ako borba tog dana ne bude završena, ona će tada ući u svoju poslednju fazu, za koju još ne možemo znati kako će izgledati, ali koja može voditi samo neizbežnom kraju ove vlasti. Jer tog datuma će narod upravo tako, referendumski, poslati jasnu poruku celom svetu da neće pristati na normalizaciju imaginarijuma političke kulture nametnutog od strane vlasti koja je do te mere pervertirala same pojmove etike, ljudskosti i zdravog razuma da će o tome pisati autori budućih istorijskih udžbenika. Isti autori će tada uzeti 25. oktobar 2026. godine kao datum prekretnice u dugom procesu. Ergo, dobro razmislite gde ćete biti tog dana i šta ćete reći unucima kada vas budu pitali šta ste radili tokom drugog osnivanja države.
,,Nije ovo počelo juče…“ – takođe će reći neutralni. Dabome da nije, mi živimo u stvarnosti oblikovanoj posledicama procesa dugog trajanja. Kako to kaže Hemingvej: bankrotira se spontano, pa onda izenada. A mi smo bankrotirali, i finansijski, i (geo)politički, i duhovno: ovaj režim, sam po sebi, predstavlja istorijsku kulminaciju tog bankrotstva. On u svojoj suštini prožima sve one osobine i tendencije svih prethodnih vlada koje su nas dovele do ovog istorijskog dna. U tom smislu, istorija je, kao i pravda, poetična: dozvoljava zlu da se manifestuje u simbol, a vama, građanima, dozvoljava priliku da taj simbol, fizički ili simbolično, srušite. Neće izbori sami po sebi preokrenuti procese dugog trajanja – to ćemo učiniti mi, nakon što simbolično pokažemo da ovaj narod, prvi put posle dugih decenija, složno glasa za svoje oslobođenje. Zato se sada mora glasati: sada, ili nikada više. Ako se ova istorijska prilika propusti, naša budućnost postaće naša prošlost. Stravična oklopna mašinerija legalizovanog kriminala koja stoji spremna da završi odmazdu nad vama koji ste učestvovali u ustanku 2024–2026. ne može se razmontirati u toku jednog dana: ali glasanjem za studentsku listu na ovim izborima, možete staviti poslednji, istorijski klin upravo između njenih gusenica.
,,I to su ljudi“ – reći će neutralni, i biće u pravu. Ljudi su svojom korupcijom izazvali pogubiju 16 drugih ljudi ispod nadstrešnice u Novom Sadu. Ljudi su se zaletali na demonstrante kolima i napadali noževima studente i profesore. Ljudi su zatvarali i mučili mladiće i devojke od nepunih dvadeset godina, i ljudi su tukli starce na demonstracijama. Ljudi su pucali zvučnim topom na svoj narod, a onda sudski gonili one koji su tvrdili da su tokom tog javnog streljanja povređeni. Ljudi su bez suđenja držali u tamnicama političke zatvorenike, vodili studenta u lancima na očevu sahranu, napastvovali novinarke i studentkinje na protestima. Ljudi su upadali u kuće drugim ljudima, hapsili, pretresali, prebijali, pratili, nadzirali, pretili. Ljudi su delili ordenje ratnim zločincima i silovatelje proglašavali znamenitim kulturnim radnicima, dok su tukli učitelje na vratima škola i sudili ratnim veteranima za izdaju. Ljudi su podelili otkaze neposlušnima, isterali siromašne na ulice a njihove stanove prodali izvršiteljima. Ljudi su, sa svojim poslovnim partnerima iz inostranstva, trajno zatrovali prirodu ove zemlje. Ljudi su palili istorijsko i kulturno nasleđe i umesto njega dizali spomenike svojoj korupciji u obliku nebodera i hala koje sada poseduju strani investitori, a čiju će cenu plaćati unuci vaših unuka. Sve to su učinili ljudi. A mi smo odabrali da ne budemo takvi ljudi.
Jedina napamet naučena fraza ,,neutralnih“ koja ne ishodi iz gomile laži, medijskih manipulacija i spinova jeste ona koja nas podseća da nikada ne smemo zaboraviti da su sve navedeno učinili obični ljudi, ljudi poput nas. Ljudi koji su živeli u sistemu koji je nagrađivao zlo, a kažnjavao dobro. Sistemu koji je se hranio silom samoindukovanog haosa, pohlepe i besmisla, od čega je pokušavao da stvori novu stvarnost. Taj istorijski eksperiment sa ohlokratijom predstavljao je samo poslednju fazu dugog procesa propadanja, tokom koga smo saznali šta je ispod onog najdubljeg dna, onog poslednjeg u nizu padova nakon koga ponovo mislimo da stvari po nužnosti moraju na bolje kada jednom dotaknemo dno – tu se krije uverenje da je normalno živeti u kaljuzi. Kada se to uverenje prihvati, više nema propadanja, već propadanje počinjemo da doživljavamo kao napredak. Onda nas naša napredna stranka vodi u ,,zlatno doba“, u kome nema povratka iz delirijuma. Međutim, ovaj narod već dve godine odlučno vodi borbu protiv takvog ishoda. Upravo ovi izbori su trenutak kada će se ovom sistemu reći istorijsko NE.
,,Ali šta posle?“, pitaju vas nesigurni, koji su danas naivna lovina ,,neutralnih“. Nakon toga sledi gomila pitanja koja imaju samo jedan ispravan odgovor – ,,bilo kako, samo ne ovako“. Mi sada imamo dva moguća puta, znamo da nas na jednom čeka provalija. Sada bi Platonov Sokrat pitao – da li ćemo izabrati sigurnu provaliju umesto nesigurnog puta koji možda vodi u spasenje? Zatim dolazi niz pitanja o tome da li će ta nepoznata nova stvarnost uopšte moći da nastane. Neka od tih pitanja zaista imaju smisla. Takvo pitanje je na primer šta činiti povodom očekivane izborne krađe, u koju je već investirano više novca nego u sve socijalne programe u istoriji ove zemlje. Na to pitanje već imaju odgovor dosta stručniji ljudi od mene – uz odovarajuću kontrolu i napore celog društva da se ova kontrola dosledno sprovodi, krađa postaje gotovo nemoguća, bar ne bez opšte vidljivosti iste. Onda se nameće još važnije pitanje – ,,šta ako jednostavno proglase pobedu i kažu nam da svoja neslaganja možemo izneti njihovim kriminalcima sa policijskim značkama?“
Istorija ima brojne odgovore na ovo i na slična pitanja, jer mnogi su režimi na različite načine pokušali da prevarom ili silom zadrže vlast onda kada je bilo jasno da je narod kolektivno povukao svoje priznanje njihovog mandata, a u fazama posle toga i državnih institucija koje su oteli, pa čak i samog političkog sistema. Da se ne lažemo, i na ove izbore idemo zbog poverenja u studente, ne zbog poverenja u izbore. Ali ni jedan od tih režima koji su pokušali da obmanom i nasiljem održe vlast na koncu nije, kako bi to rekao Solon u Herodotovim pričama – ,,u sreći i slavi dočekao svoj kraj“. Ali treba se uzdržati od proricanja na osnovu (previše generalizovanog) poznavanja prošlosti i govoriti samo o onome što sigurno znamo. To je istoričarima nekada vrlo teško da učine jer, osuđeni da žive u prošlosti, stalno traže senke poznatog u stvarnosti. A u stvarnosti, kako govori Heraklit – ,,nikada ista voda ne protiče…“.
Ako je nauka religija našeg vremena, a univerziteti i instituti imaju društvene funkcije slične srednjevekovnoj crkvi, onda su istoričari sveštenici specijalizovani za predviđanje budućnosti. Naučna etika bi trebalo da ograničava našu ,,proročku tezgu“, ali smo se te etike uvek pridržavali onoliko koliko su i jurodivi monasi staroverci uvažavali pravoslavnu teologiju. To ipak nije krivica samo našeg augurskog esnafa: javnost je od nas uvek tražila da na osnovu znanja o prošlosti predviđamo budućnost. A to je vrlo opasan posao, naročito kada živite pod režimom koji je spreman na odmazdu čak i protiv umišljenog verbalnog delihta.
Istorija se zaista ponavlja, ali u vrlo složenim procesima dugog trajanja, čije senke vidimo u tek u manje senzacionalnim ekonomskim, društvenim i kulturnim promenama, a ne u vrlo slučajnim spletovima okolnosti od kojih zavise istorijski događaji (ta večna ograničenja percepcije pojedinih istoričara). Istorijski događaji, međutim, kroje svakdonevne živote svojih savremenika, i zato možemo očekivati da će oni u značajno većoj meri predstavljati predmet interesovanja svakog od nas običnih smrtnika nego što će to biti slučaj sa procesima dugog trajanja, čije početke i krajeve nikada nismo i nećemo videti, a koje će možda u potpunosti razumeti tek istoričari onih civilizacija koje nas naslede na ovoj planeti. Ipak, predviđanje budućnosti na osnovu već viđenog u stvarnosti je pouzdano koliko i predviđanje brojeva na ruletu na osnovu znanja o prethodnom kretanju točka: ponekad se isplati, ali vođen ličnim iskustvom nikome ne bih preporučio da pokušava. A ne bi ni oni nebrojeni francuski generali iz prošlog rata čija imena nećemo zapamtiti, ti heroji iz prošlih vremena koji su očekivali reprizu Prvog svetskog rata, pa su doživeli da ih istorija zaobiđe u rovovima Mažino linije i da brzinom blickriga odu na smetlište iste. Na sličan način se Pitijinim zanatom na pogrešan način bave i oni koji očekuju da će 25-og nužno nastuputi repriza 5-og oktobra, a izostavljaju iz te jednačine više ključnih faktora: opravdani pad poverenja u opoziciju i političke partije kao takve, nadu dela vojske, policije i tajne službe da će puštanjem Miloševića niz vodu održati položaj, slepi entuzijazam generacije naših roditelja, bolni realizam (odnosno pesimizam razuma, optimizam volje) mladih generacija, itd, itd, itd.
Međutim, to što ne možemo da znamo kako će se događaji odigrati i kakve će posledice ostaviti ne sprečava nas da budemo svesni njihove važnosti. Takođe, to nas ne sprečava da uvidimo važnost određenih procesa, kao i tačno vreme kada oni dolaze do svog neminovnog kraja. Jedno od takvih vremena je upravo ono u kome trenutno živimo: sa sigurnošću možemo tvrditi da nastupa kraj i da dolazi novi početak. Mi ne možemo znati kako će taj kraj tačno izgledati i koji će mu sve događaji prethoditi, jer oni zavise od slučajnih pomeranja na vrlo složenoj mreži akcija i reakcija kakva prevazilaze čak i proročke sposobnosti naše, naravno renesansno arogantne i mesijanske struke. O tome nam ne može mnogo reći ni naša srodna politikološka disciplina, jer u svetu viđamo samo slične, ali nikada i istovetne primere, a u svojim generalističkim komparacijama često izostavljamo nebrojeno mnogo lokalnih faktora koji igraju značajnu ulogu u izgledu konačnog ishoda. Ne u određivanju samog ishoda, već načinu na koji do njega dolazimo, često i protivno svojoj volji, često i bez svesti gde idemo.
Srbija nije Mađarska, pa se ne može očekivati da će kriminalni režim mirno predati vlast nakon neuspešne izborne krađe. Srbija nije ni Nepal, pa da će nužno doći do ustanka onih čiji skup svih mogućih izbora leži u skučenom prostoru između jurišanja na cevi i sporog umiranja od gladi. Srbija nije ni Gruzija, pa da je pitanje buduće spoljnopolitičke orijentacije države nerazdvojno od rešenja trenutne političke krize, kao što nam govore oni koji veruju u narative o ,,obojenoj revoluciji“. Srbija nije ni Hongkong, pa da su nam političke slobode toliko uske da na proteste idemo pod maskama, ali standard toliko visok da nakon protesta idemo u tržne centre. Srbija nije ni Kenija, pa da je artikulacija opravdanog narodnog besa zbog rastućih klasnih razlika uspešno opire zamagljivanju artikulacijom takođe opravdanog narodnog besa zbog autoritarne vladavine. Srbija nije ni Francuska, pa da se oba ova uzroka opravdanog besa guraju pod tepih pitanja proisteklih iz migrantske krize i kulturnih ratova, a zatim ova pitanja pod veo već (opravdano) univerzalnog pokliča o otetim institucijama, zarobljenim medijima i nestanku vladavine prava, od čega pati i prva građanska država evropske istorije. Naposletku, naša trenutna stvarnost nije ni ruska aristokratska čajanka na dači niti bogati kampus američkog privatnog univerziteta pa da se o svim ovim pitanjima sada može dugo i detaljno promišljati: Srbija se sada bori za opstanak.
Zašto je onda potrebno da govorimo o svim ovim mestima koja su se tokom poslednjih godina našla u stanju akutne političke krize, i gde se u jednom trenutku pojavio masovni pokret otpora bez vođstva, partije i jasno definisane ideologije? Upravo da bi smo se pomirili sa činjenicom da mi ne možemo ponovo proživljavati tuđu istoriju, već samo graditi svoju. Manje ili više uspešni, masovni pokreti otpora na svim navedenim tačkama planete suočavali su se sa različitim društvenim i političkim stvarnostima koje su oblikovale lokalne posebnosti. Globalne tendencije prolazile su kroz metaforičko rešeto mnogobrojnih lokalnih posebnosti, i stalno se materijalizovale u drugačijim oblicima. Parafrazirajući Tolstoja može se reći da svi masovni (postpolitički) pokreti današnjice liče jedan na drugi, ali imaju drugačije zahteve, ciljeve, i naposletku, ostvaruju drugačije rezultate. Takođe, potrebno je naglasiti da ni na jednom od ovih mesta u svetu koja su iskusila pojavu sličnog opštenarodnog bunta politička mobilizacija nije bila tako masovna i tako trajna kao što je to bio slučaj u Srbiji tokom narodnooslobodilačke borbe 2024–2026. Da se prisetimo opet Gramšija – ,,ne postoji magična formula…“ – ali ako bi nekada nešto slično postojalo, način na koji je studentski pokret probudio Srbiju prišao bi prilično blizu idejnom konceptu te univerzalne formule.
Istovremeno je tačno i da jedan od uzroka činjenice da do sada nigde, ili gotovo nigde u svetu, masovna mobilizacija pokrenuta opštenarodnim, post-političkim pokretom izniklim iz studentske borbe nije uzela tolike razmere kao kod nas, treba tražiti i u dugom procesu nestanka poverenja u Srbiji. Ne samo vertikalnog poverenja u institucije, partokratsku političku kulturu, (korumpirane) autoritete, već i poverenja u sebe, u snagu društva, u dubine potencijala angažovanog delovanja organizovanih građana, u moć solidarnog društva. Upravo zbog toga je ono što je postigao studentski pokret u Srbiji ravno čudu koje će proučavati generacije budućih istoričara, kako u Srbiji tako i u svetu.
Pre pojave studentskog pokreta, veliki deo našeg naroda živeo je u stanju defetizma, dizao je ruke od ove zemlje, neretko i od vlastite budućnosti. Isti taj narod sada izlazi na izbore sa snagom kolektivnog entuzijazma kakva nije viđena još od kada su njihovi preci ustali da proteraju dahije (vrlo namerno poređenje inspirisano skorašnjim paljenjem tvrđave u Nišu od strane istih onih čiji je ,,zabranjeni grad“ mesecima okupirao centar Beograda, da bi se, baš poput dahija, povukli u ,,tvrđavu“, predosećajući kraj doba zuluma). Setimo se i kako je započela prva srpska revolucija: ne ustanak, već revolucija, jer posle revolucije se gradila država. I to država koja je, uprkos siromaštvu i činjenici da je veći deo svoje savremene istorije provela u ratovima protiv okupatora ili sa samom sobom, tokom više dugih perioda ne samo prihvatala ,,uvozne“ ideje o slobodi i demokratiji, već aktivno učestvovala u stvaranju tekovina evropskog prosvetiteljstva. Neka neko dovoljno dokon informiše ove koji misle da je vladavina prava kolonijalna tvorevina o tome šta je sve to pisalo u Sretenjskom ustavu, kako su naši nepismeni preci ukidali robovlasništvo na granicama Evrope, kako su upravo habrsburški i turski imperijalizmi pomagali domaćoj satrapskoj eliti da uguši naše rane koncepcije o vladavini prava, itd…Sada je vreme da se država obnovi, na načelima proisteklim iz duge i teške studentske i narodne borbe za slobodu. Zbog toga se može reći da mi više ne govorimo o ustanku, već o revoluciji: neizbežno je da će novi sistem nastati na ruševinama starog, kao i da će biti zasnovan na negaciji svih onih vrednosti koje ćemo u kolektivnoj svesti vezivati za stari poredak.
Dakle, vi sada stojite na pragu početka istorije nove srpske države. Posledično, izbori na kojima donosite istorijsku odluku o raskidu sa prošlošću biće trenutak vašeg aktivnog učešća u stvaranju istorije. Vama je istorija dodelila plemenit i častan poziv da se referendumski opredelite za novi početak, a protiv svega onoga što je izazvalo decenije poniženja i depresije ovog naroda, vašeg dubokog nezadovoljstva koje ste tek u izvesnoj meri ispoljili tokom učešća u ustanku našeg vremena 2024–2026. Svojim glasom vi se opredeljujete za pretvaranje tog ustanka u novu srpsku revoluciju, u državotvornu silu koja će svojom svetlošću odagnati mrak prošlosti. Masovnom podrškom ,,listi narodnog spasa“ koju je predložio studentski pokret vi govorite precima i potomcima da ste izabrali stvaranje nove države na ruševinama stare republike koju je upropastio niz ohlokratskih režima. Poslednji i najgori u ovom nizu već ste oterali u istoriju.
Ovaj režim je pao na Slaviji, 15. marta 2025. godine, posle najvećeg protesta u srpskoj istoriji. Pre toga je pao na Brankovom mostu i na Gazeli u decembru, a posle toga na ulicama Beograda, na Vidovdan. Više puta je pao u Nišu, u Novom Pazaru, u Kragujevcu, u Užicu, u Novom Sadu: i u svim mestima kroz koja su prošle kolone studenata i građana u dugim marševima koji su pokazali da ovaj narod još uvek ima snage da pokaže istu hrabrost, požrtvovanost, i isti nesalomivi duh sa kojim su naši preci prešli preko Albanije u Prvom svetskom ratu. Najveći poraz režim je doživeo upravo u svim sitnim gestovima solidarnosti kojima su ove kolone pozdravljene u najmanjim mestima, od strane ljudi koji su prethodnog dana živeli sivim životima bez nade i čekali dalje propadanje, siromaštvo, nasilje, ropstvo i smrt.
On se sada samo čistom tiranijom grčevito drži za poslednju nit poslednjeg poglavlja svoje istorije, koja postaje sve tanja, kao ona konjska dlaka koja je držala Damoklov mač. Ne samo da je režim izgubio poverenje najvećeg broja građana, nego je narod izgubio veru u postojanje normalnosti pod ovim režimom. To je tačka sa koje nema povratka. Krasti na izborima i lagati o rezultatima se moglo sve dok je narod bio spreman da se vrati svojoj turobnoj svakodnevnici u epilogu istih, pa da grčevito čuva sigurnost u neminovnom propadanju. Sada to više nije slučaj, pa svaka obmana može samo odgoditi neizbežan kraj ove vlasti. Razne su se vlasti kroz istoriju dugo održavale sa vrlo niskim vertikalnim poverenjem, neke su se trudile da ono što su izgubile na poverenju nadomeste silom, a mnoge su i vladale takvim društvima u kojima većina ljudi nije ni znala ko vlada. Ali u onom trenutku kada narod prećutnim glasanjem na nematerijalnom plenumu koji obuhvata čitavu naciju odbije da prihvati da bilo koja stvarnost pod vlašću jednog režima može biti tretirana kao normalnost, onda su tom režimu dani odbrojani.
Takva je moć kolektivnog odlučivanja u praksi, moć solidarnosti, moć društva koje je ponovo pronašlo samo sebe. I upravo vaskrsenje društva koje se dogodilo tokom druge srpske revolucije 2024–2026 čini velike istorijske promene neminovnim. Kako će izgledati put do ovih promena, to sada ne možemo znati, ali sigurno je da režim koji je smenjen u istorijskoj svesti građana još samo može da utiče na vreme i način svog fizičkog pada. Odatle i ideja o neminovnosti suočavanja Srbije sa novim istorijskim početkom. Nova država biće izgrađena na negaciji svega što ovaj režim predstavlja u kolektivnoj podsvesti svog naroda: korupcija, nasilje, samovlašće, maipulacija, ohlokratija…A pošto je vidljivo da je ovaj narod već doneo odluku da će radije skončati u borbi nego se pokoriti svemu što ovaj režim predstavlja, neizbežno je da će isti narod u svojoj svesti povući istorijsku liniju koja će nas razdvojiti od mračne prošlosti i označiti novi početak. Taj se početak može privremeno odložiti, ali se ne može sprečiti.
Vrlo je verovatno da će taj istorijski trenutak doći 25-og oktobra. Ili 26-og, ako režim opet pokuša potiskivanje volje građanja nasiljem i lažima, pa shvati da je to nemoguće nakon onog trenutka kada ste rekli istorijsko NE njihovoj ,,normalnosti“. Ili 27-og, ako sluge tiranina budu spore u bežanju sa broda koji tone kada sagledaju nesalomivu volju građana koju ćete pokazati na ovim referendumskim izborima. Ili nekog od narednih dana, godina, meseci: vreme postaje irelevatno kada je ishod neminovan. Ono što će se svakako dogoditi 25-og oktobra jeste materijalizacija narodne volje da ovaj režim bude smenjen, a da Srbija otvori novo poglavlje svoje, post-ohlokratske istorije. Zato je važno da izađete i da glasate, da pokažemo sebi i celom svetu da stavljamo tačku na našu dosadašnju istoriju, u ovoj istorijskoj sadašnjosti. Kada na izborima formalizujemo volju nematerijalnog plenuma cele nacije, onda ćemo znati da je sve što će se dalje dogoditi pre kraja ove borbe izazvano reakcijom tiranina i njegovih slugu na kolektivnu odluku građana Srbije da se bore za svoje pravo da žive kao slobodni ljudi.
A šta će posle biti, to vam je već rekao Njegoš: ,,neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može – nek ad proždre, pokosi satana! Na groblju će iznići cvijeće, za daleko neko pokoljenje“.
