Tu dolazimo do lekcija iz Rusije koje trenutna vlast u Srbiji metodično primenjuje. Da ne zalazimo previše u to dokle je išla cenzura i progon slobodne misli u Sovjetskom Savezu, danas su u Putinovoj Rusiji metodi cenzure usavršeni, prilagođeni modernom dobu i prilično raznovrsni. Osim cenzure interneta, zastrašivanja opoziciono nastrojenih novinara i njihovog blaćenja u javnosti (i drugih pojava) jedan od metoda opstrukcije rada nepoželjnih medija jeste vršenje institucionalnog i finansijkog pritiska na njih. Konkretan primer za to jeste televizija NTV, jedna od najznačajnijih opozicionih televizija, koja je na početku 2000-ih tj. na početku Putinove ere emitovala satiričnu emisiju Kukli (Lutke) gde je glavna zvezda bio sam predsednik u raznim ulogama. Zbog toga su urednici trpeli različite pritiske što je na kraju dovelo do finansijskog pritiska i promene uredništva pa je emisija povučena. Očigledno da vlastodršci nisu zadovoljni većinskom, već zahtevaju apsolutnu kontrolu nad medijima, što dovodi do banalnih situacija cenzurisanja satiričnih lutkarskih emisija.
U Srbiji trenutni režim preuzeo je slične, već oprobane, recepte pritiska na medije kako bi se autocenzurisali ili radili u korist režima. Dovoljnoje navesti kupovinu do tada opoziciono nastrojenog tabloida Kurir od strane Telekoma, državne firme, koja je upotrebljena i za kupovinu drugih medija i kablovskih operatera. Poslednji od pokušaja gašenja opoziciono nastrojenih medija jeste udar na televizijske kuće Novu S i N1 što se vrši posredstvom prodaje Junajted Grupe, vlasnika ovih medija, poslovnim ljudima preko kojih vlast želi da postavi svoje rukovodstvo koje će promeniti uređivačku politiku. Sve je počelo izmenama zakona 2023. godine kada su ograničene mogućnosti istraživačkog novinarstva, a izmenjen način (su)finansiranja medija. Dok je pojedinim (retkim) opozicionim medijima ograničen prostor delovanja i praktično ukinuta mogućnost projektnog finansiranja u Srbiji, provladinim medijima je takvo finansiranje poraslo van svake institucionalne kontrole. Takođe se ovim zakonskim izmenama ostvarila mogućnost za direktno državno preuzimanje medija, kao što je već pomenuti slučaj sa Kurirom. Mediji koji su se našli na udaru vlasti pokušavaju da prevaziđu ove probleme tzv. menadžerskim otkupom –u kome urednici biraju investitore koji se neće uplitati u uređivačku politiku– ali pređašnje iskustvo ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. Pored legitimnog pitanja da li uopšte postoje investitori koji se ne bi mešali u uređivačku politiku, postalo je očigledno da trenutna vlast nije zainteresovana ni za privid medijskog pluralizma, te da namerava da preuzme apsolutnu kontrolu nad svim vidovima javne komunikacije. Ni lutkarske predstave više nisu bezbedne.
Prema tome, recepti iz Rusije mogu se primeniti svuda u svetu gde je to potrebno, ali snažniji efekat će imati u onim sredinama koje imaju slične istorijske, društvene, kulturne i političke tradicije. Takve okolnosti će aktuelna vlast biti spremna da (zlo)upotrebi do maksimuma.
