Ekonomsko gušenje i izbijanje protesta
Neposredni okidač najnovijeg talasa protesta bio je dramatičan pad vrednosti iranskog rijala u odnosu na američki dolar. Na neformalnom tržištu kurs je u nedelju dostigao istorijski minimum – oko 1,42 miliona rijala za jedan dolar. Za samo godinu dana, vrednost valute se gotovo prepolovila, što je dovelo do naglog poskupljenja osnovnih životnih namirnica i dodatno opteretilo već iscrpljena domaćinstva. Zvanična inflacija u decembru dostigla je 52% na godišnjem nivou, dok su cene hrane skočile za čak 72% u poređenju sa prošlom godinom. Plate, međutim, nisu pratile taj rast. Novi državni budžet, koji je predstavio predsednik, predviđa povećanje zarada od svega 20% – znatno ispod stope inflacije.
Ovo ekonomsko gušenje dodatno je pojačano višegodišnjim međunarodnim sankcijama, koje su, prema navodima, ponovo pooštrene u jesen 2025. godine, nakon ponovnog uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija povezanih sa iranskim nuklearnim programom. Pored toga, kratkotrajan ali ozbiljan oružani sukob sa Izraelom u junu – takozvani „12-dnevni rat“ – dodatno je potkopao privredu i narušio osećaj bezbednosti među građanima. U takvim okolnostima, iransko društvo dovedeno je do ivice izdržljivosti – životni standard je srozan, nezaposlenost i troškovi života naglo su porasli, dok je vrednost ušteđevine, u praktičnom smislu, „isparila“. U nedelju, 28. decembra – prvog radnog dana u nedelji u Iranu – prvi štrajkovi i protesti izbili su među trgovcima i poslovnim subjektima u Teheranu. U samom srcu prestonice, trgovci na Velikom bazaru, kao i u velikim trgovačkim centrima poput pijace Alaedin, masovno su zatvorili radnje, spuštajući metalne roletne u znak protesta. Ove scene imaju posebnu političku i društvenu težinu, budući da je teheranski Veliki bazar kroz istoriju bio uporište trgovačke klase i odigrao ključnu ulogu u Islamskoj revoluciji 1979. godine, podržavajući borbu protiv šaha. Danas, četrdeset pet godina kasnije, trgovci su ponovo u središtu događaja – ovog puta protestujući protiv ekonomske politike Islamske Republike, sistema čijem su dolasku na vlast mnogi od njih nekada i sami doprineli.
Svedočenja iz Teherana opisuju atmosferu obeleženu, s jedne strane, strepnjom, a s druge, solidarnošću. Prema lokalnim izveštajima, mnogi trgovci su obustavili prodaju i pozivali susedne radnje da učine isto. „Nastavak poslovanja u ovakvim uslovima postao je nemoguć“, navodno su poručivali demonstranti. Nagla kolebanja kursa paralizovala su tržište – i trgovci i potrošači obustavili su transakcije, jer više nije moguće formirati cene ili obavljati kupovinu bez rizika od trenutnih gubitaka. Čak je i državna novinska agencija IRNA priznala da su „mnogi trgovci radije obustavili prodaju kako bi sprečili moguće gubitke“. Prvi protesti u nedelju bili su ograničeni na dve velike pijace mobilnih telefona u centru Teherana, gde su se mogle čuti antivladine parole. Ipak, oni su predstavljali prvi vidljivi znak da je društveno nezadovoljstvo već ozbiljno tinjalo.
Eskalacija i geografsko širenje demonstracija
U roku od svega dvadeset četiri sata, situacija je naglo eskalirala. U ponedeljak, 29. decembra, Teheran – kao i drugi veliki gradovi – zatečeni su masovnim demonstracijama koje se opisuju kao jedne od najvećih koje je Iran video još od pobune 2022. godine, izbile nakon smrti Mahse Amini. Od ranog ponedeljka popodne, mase su se slivale na ulice u više gradskih četvrti prestonice. Veliki delovi istorijskog Bazara ostali su zatvoreni, dok su okupljeni građani zauzeli centralne saobraćajnice u blizini pijaca. Očevici navode da je policija odgovorila suzavcem i drugim oblicima represije.
Snimci koji su se masovno širili društvenim mrežama prikazuju specijalne policijske jedinice na motociklima kako se zaletaju u mase radnika i zaposlenih u radnjama u ulici Džomhuri u Teheranu. Demonstranti, međutim, uprkos opasnosti, nisu odustajali i nisu se lako razilazili. Jedna posebno snažna scena – koja je brzo prerasla u simbol aktuelnih protesta – prikazuje mladog demonstranta kako sedi nasred puta, tačno ispred postrojenih, motorizovanih policijskih snaga. Na snimku se vidi kako mladić ostaje nepomičan i nepokolebljiv, odbijajući da se pomeri dok se motociklističke jedinice približavaju u pretećoj formaciji. Ovaj čin mirne građanske neposlušnosti – slika usamljene hrabrosti suočene sa državnom silom i represijom – naveo je mnoge Irance da ga uporede sa legendarnim „Čovekom pred tenkom“ sa Trga Tjenanmen. Iako su bezbednosne snage na kraju napale i nasilno uklonile demonstranta, taj trenutak je u kolektivnoj svesti zabeležen kao presudan čin otpora. Ubrzo su fotografije i snimci preplavili iranske društvene mreže, šireći poruku neustrašivog protesta širom zemlje i van njenih granica.
Demonstracije se nisu zadržale samo u prestonici. Veliki skupovi zabeleženi su u Isfahanu, Širazu i Mašhadu. U ponedeljak uveče održani su noćni protesti i u oblastima udaljenim poput ostrva Kešm u Persijskom zalivu, kao i u gradu Zandžanu. U pojedinim mestima – poput Hamadana – prijavljeni su sukobi i incidenti, pri čemu su, prema informacijama koje kruže, snage bezbednosti otvorile vatru na demonstrante. Činjenica da su protesti trajali tokom cele noći svedoči i o dubini narodnog besa i o odlučnosti građana koji su, uprkos oštrim metodama represije, ostali na ulicama.
Reakcija vlasti
U ponedeljak uveče, oko 22.30 časova, iranski predsednik Masud Pezeškijan oglasio se prvim zvaničnim saopštenjem povodom demonstracija koje potresaju zemlju. U objavi na mreži X (bivši Tviter), Pezeškijan je pokušao da pokaže razumevanje za zahteve građana, poručivši da su „životni uslovi naroda njegova svakodnevna briga“. Naglasio je da je njegova vlada već pokrenula „temeljne mere za reformu monetarnog i bankarskog sistema i zaštitu kupovne moći“. Time je nastojao da brzo uveri javnost da prepoznaje ekonomsko gušenje i da je rad na rešavanju tih problema već u toku.
Uporedo s ovim ekonomskim porukama, predsednik se – bar na retoričkom planu – opredelio za diskurs dijaloga. Naveo je da je naložio ministru unutrašnjih poslova Ahmadu Vahidiju da se sastane sa predstavnicima demonstranata kako bi „saslušao njihove legitimne zahteve“ i pomogao vladi da odgovorno reaguje na zabrinutost građana. Ovaj gest je značajan. Iransko rukovodstvo retko pokazuje spremnost da uđe u dijalog sa demonstrantima, koje obično kolektivno tretira kao izazivače nereda. Pezeškijan – možda sledeći pragmatičniju i umereniju liniju u skladu sa svojim reformističkim političkim profilom – očigledno uviđa da je društveni legitimitet vlasti ozbiljno na ispitu. Kako je i ranije poručivao, „moramo imati narod na svojoj strani i njihove probleme smatrati sopstvenima“.
Ipak, iza pomirljivog tona predsednika, tvrde strukture Islamske Republike poslale su sasvim drugačiju poruku. Pravosuđe i bezbednosne službe zauzele su stav nulte tolerancije. Predsednik pravosuđa upozorio je u ponedeljak da će oni koji „remete ekonomski sistem“ biti suočeni sa strogim krivičnim gonjenjem. Dodao je da će svako ko – namerno ili nenamerno – pojačava pritisak na životni standard građana i „u suštini deluje u pravcu ciljeva neprijatelja“ biti primereno kažnjen. Podsetio je i javnost da postoje zakoni koji teško narušavanje ekonomskog poretka kvalifikuju kao „korupciju na zemlji“ (فساد فی الارض), optužbu koja u Iranu i dalje može nositi smrtnu kaznu. Jednostavno rečeno, pravosuđe je poslalo poruku da ekonomske mobilizacije vidi kao deo organizovanog pokušaja destabilizacije i da je spremno da odgovori represijom.
Slično tome, Ministarstvo unutrašnjih poslova je, preko nadležnog zamenika ministra, govorilo o „neprijateljskim psihološkim operacijama“ koje stoje iza valutnih potresa, pozivajući građane na smirenost i strpljenje. Novinska agencija Fars dodatno je promovisala narative prožete teorijama zavere, tvrdeći da strani centri i „neprijateljske ćelije“ pokušavaju da opravdane ekonomske kritike pretvore u političku destabilizaciju. U tom okviru, nedavni nemiri se smeštaju u širu „strategiju trougaonog pritiska“ neprijatelja – ekonomske sankcije, podsticanje protesta, a zatim i svesno proizvođenje haosa.
Od ekonomskih pritužbi do političkih zahteva
Iako je mobilizacija započela kao reakcija na teške ekonomske uslove, zahtevi i parole demonstranata vrlo brzo su evoluirali. Prvog dana, u nedelju, slogani su bili usmereni na ekonomsko olakšanje – zahtevi da vlada stabilizuje valutu, obuzda inflaciju i predstavi jasnu ekonomsku strategiju. „Zahtevamo hitnu intervenciju države kako bi se zaustavila nestabilnost kursa i uspostavio koherentan ekonomski plan“, bila je poruka koju su, prema iranskim agencijama, mnogi demonstranti prenosili. Kako su sati prolazili, međutim, javni bes je poprimio izrazito politički karakter.
Kako se približava treći dan mobilizacije – a teheranski trgovci su već najavili nastavak štrajkova i u utorak – Iran se, čini se, nalazi na kritičnoj prekretnici. Sve veći broj demonstranata sada ne traži samo niže cene, već otvoreno dovodi u pitanje i rukovodstvo i sam sistem. To nagoveštava da bi aktuelni talas mogao dobiti trajanje i dubinu uporedivu sa ranijim istorijskim pobunama, jer se pomera iz usko ekonomskog okvira i dotiče pitanja slobode, korupcije i političkih promena.
Događaji protekla dva dana nude redak i prodoran uvid u iransko društvo – društvo koje ekonomski pati, oseća se iznevereno neadekvatnim politikama i usuđuje se da digne glas uprkos rizicima. Kao što je već pomenuto, ova zbivanja u velikoj meri prolaze nezapaženo u zemljama poput Grčke, zbog geografske udaljenosti i medijske usmerenosti na druge krize, poput rata u Ukrajini i unutrašnjih problema. Ipak, za Grčku i širi svet važno je da se ovi signali ne previde. Iransko društvo je složeno, ponosno i kulturno bogato – ali ono što se odvija u Iranu ima značajne humanitarne i geopolitičke posledice. Društveno destabilizovan Iran može uticati na širi Bliski istok i oblikovati migracione tokove.
Prevod sa engleskog: Anđelija Miladinović
Tekst je napisan 30.12.2025.
Janis Milonelis (Ioannis Mylonelis) je doktorand na studijama religije, sa istraživačkom specijalizacijom u oblasti islamskih studija. Diplomirao je istoriju i etnologiju na Demokritovom univerzitetu u Trakiji, kao i osnovne i postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu Aristotelovog univerziteta u Solunu. Njegov akademski i istraživački rad usmeren je na proučavanje religije i kulture, sa posebnim fokusom na studije religije, antropologiju religije, istraživanje manjinskih zajednica, ritualne prakse i međusobne odnose politike i religije. Radio je kao istraživač i predavač u akademskim institucijama i nevladinim organizacijama, a sproveo je i etnografska terenska istraživanja na Kosovu, u Albaniji, Trakiji i Iranu.