Princip avangarde u potpunosti zanemaruje već oformljene tradicionalne okvire i to ne samo one koje se tiču izraza, kakav god on bio, već i one koji definišu elemente spoznaje i socio-političkog tumačenja. Ona u svojoj suštini nastupa sa pozicije revizionizma, ali kao ishodište ne bira sistem u kome se nalazi, već deluje sa futurističkom dispozicijom. Iako se avangardnim uglavnom označavaju umetnički i kreativni pravci, ovde se govori o njoj kao vrsti mehanizma. Pođimo od nauke koja se sama po sebi zasniva na brojnim matricama u vidu definicija, kategorija, sistema i tome slično. Ukoliko se držimo već ustaljenih, definisanih kategorija i ne dozvoljavamo sebi da pravimo bilo kakve hibridizacije, pa čak i spajamo ono što se naizgled samo čini nespojivim, taj avant izostaje. Iako binarne suprotnosti kao takve postoje, one često samo prikazuju dva pola iste sfere. Zar ikonoklastički sumrak akademskih ili bilo kakvih drugih idola, da se poslužim Ničeovim naslovom, nije knjiški primer avangarde? Držanje nečega što već postoji kao kanona unutar kog smo primorani da funkcionišemo kao ultimativni ishod donosi pojedince, ali i čitavo društvo koji su svedeni na jedan bazičan, već poznat, trodimenzionalni model koji kao takav postaje samo statistički podatak koji definiše određeni aspekat društva ili eventualnu referentnu tačku.
U pastišu mikronarativa, od kojih svaki sa sobom nosi svoju semantičku dimenziju, način na koji ćelije unutar njih, odnosno pojedinci, reflektuju ono u odnosu na šta bi trebalo da istupe varira. Drugim rečima – jedinka koja je, usled lične nemogućnosti ili nedostatka određenih vidova stimulansa ograničena da percipira svoje okruženje na jedan način koji joj je „s vrha nametnut“ ne može biti svesna da je ta vrsta istupanja potencijalno moguća, niti u kom pravcu bi mogla da deluje. Ovaj šablon je uočljiv u različitim socijalnim stratama, ali je mehanizam kroz koji se manifestuje isti. Kao što je već navedeno, imali smo primer nauke gde se u pragmatičnom kontekstu često kao uslov sine qua non prihvata neki, već odavno definisani, naučni obrazac i gde smo zbog određene strukture koja kao takva u svom sastavu ima definisan hijerarhijski poredak, čemu se princip avangarde protivi, limitirani da tumačimo određene pojave. Upravo fragmentacija nečega već postojećeg i nastojanje da se okrenemo ka novim „kolažnim“ oblicima, otvorenim i naizgled nepovezanim elementima predstavlja sponu koja dovodi do mapiranja novih teritorija. U filozofskom kontekstu dogma postavlja limite na bilo koju vrstu spekulacije, a filozofija se kao takva još od antičkih vremena temelji na svojoj slobodi da spekuliše. Nesuvislo je očekivati da postoje i dogme i mogućnost spekulacije. U prilog iskoraku idu i načela koja zastupa Ortega i Gaset i govori „čovek je bivstvujuće čija suština nije u onome što već jeste, već u onome što još uvek nije…“, te da ima moć da teži i projektuje kako bi sebe oblikovao, njegova sposobnost nadilaženja samog sebe ga čini tehničarem ili drugim rečima – arhitektom svoje egzistencije.
Već smo utvrdili da je avangardno delovanje u svojoj srži, negacijskim tendencijama kojima osporava već postojeće strukture, između ostalog – opoziciono, a „alat kojim se služimo prilikom stvaranja avangarde, za razliku od onog kojim se oblikuje mejnstrim, služi istini“ ili barem tako kažu Adorno i Horkhajmer. Iako je tačno da su oni govorili o industriji kulture, njihova ideja može biti prenosiva i na ostale segmente društva. Sve te leve i desne ofanzive kojima je meta bila svaki vid avangardnog istupanja upravo svedoče o njenoj inherentnoj moći koja se, na kraju, dokazivala proterivanjima, ismevanjem i anatemizacijom koji su neretko bili samo naličje naklonosti tih istih napadača.
Nastavak sledi