Prosvetiteljski pokret donosi naglašavanje logike, naučnog okvira i skepticizma. Nasuprot njemu romantičarski princip deluje negacijski po razum i njegove fundamentalne karakteristike. Težnja u čijem pravcu deluju romantičari jeste okretanje od racionalnog čoveka, poklonika nauke i reda, gde kao kontrast njemu stoji umetnik, genije koji svojim imaginativnim kapacitetima otkriva nove, do tad neistražene terene. Kao što Šopenhauer vidi istoriju kao antitezu poeziji, mada bi se to moglo tumačiti i kao jedna vrsta razdora. Prošlosti i budućnosti, činjenica i imaginacija, rutine i originalnosti, antropocentrizma i kosmologije, reda i haosa. Doduše, rečima Tomasa Mana opozit svake velike istine je takođe velika istina, što ih, hegelovski, može činiti jednakima, iako ne istima. Kao tezu, antitezu i njihovu ultimativnu kohabitativnu sintezu.
Može se reći da opservacijom romantičarske povesti, njene korene upravo možemo da nađemo u filozofiji, a ne u nekakvom pokušaju preobraćivanja umetničkog jezika ili stila života kako je to inicijalno bilo zamišljeno. Svakako, u pitanje se dovodi merodavnost klasičnih ideala u trenutku u kom se nastupa gde se, samim tim, deluje negacijski. Ono što romantičari uvode, kod umetnika avangarde postaje osnovno načelo. To načelo, u slučaju razmatranja ovde, dobija svoju namenu u raznim poljima delovanja, ne samo onim koji se odnose na umetnost ili neku drugu vrstu kreativnog stvaralaštva.
Pojam negacije je, filozofski, rezultat društva ranog devetnaestog veka koje se uzdalo u stvaralački potencijal ideja. Društva koje je trajektoriju realnosti videlo u pravcu koji ide ka samounapređivanju. Pozitivna strana negativnog delovanja se vidi u moći uzdizanja ka višem kroz anihilaciju, raskidanje i kritičko razračunavanje s već definisanim, primera radi, socijalnim normama. Pomenuti Šopenhauer u svom delu Metafizika lepog navodi i da je „…svaki roman zapravo jedna glava iz patologije duha, što Platon negde dokazuje.“ Vajnih li patologija kod Dostojevskog i kod Tolstoja, onolikih likova koji su kao knez Miškin ili neslavna Karenjina prevazišli svaku normu koja im je formalistički bila nametnuta i definisala obrasce socijalne ceremonije, pa su, na kraju, pretrpeli fatalne posledice. E, to je taj prestup. Potezi koji u svojoj srži nose i ekstrem i autentičnost, a iznad svega predstavljaju košenje sa onime što se u datom trenutku smatralo prihvatljivim ili se od njih očekivalo. Uzdizanje zločina na nivo umetnosti i postojanje nečeg uzvišenog kada se u ime istine od dva zla – izabere veće.
Huserl u svojoj filozofiji daje naglašenu pozitivnu konotaciju neutralizaciji, budući da označava kapacitet subjekta da ne podlegne neposrednom uticaju svakidašnje okoline. Neutralizacija, na taj način, omogućava izvesnu vrstu suspenzije okruženja i ostavlja prostor da se nastupi suprotno psihološkom situacionizmu u kom spoljni faktori utiču na pojedinca i prevažu u odnosu na unutrašnje motive. Ovde bi mogla da se nadoveže i anarhistička težnja da se u potpunosti sačuva nezavisnost ličnosti, u čemu ona sasvim ide u paru sa komunističkim idealom. Na oba fronta vidimo potrebu da nijedan okov, kao onaj metaforički upotrebljeni iz Platonove pećine, ne ograničavaju samoostvarenje.
No, kom iskoraku svedočimo danas? Breht je rekao da zločini gomilanjem postaju nevidljivi, a događaji koji nam se odvijaju pred očima dokazuju da postoje oni koji će ih ne samo videti, nego će i uprkos nizu opstrukcija preuzeti rizik akcije. Ipak, ponekad nešto izgleda nemoguće dok se ne desi, a kad se desi izgleda da je uvek bilo neumitno, mislio je Nobelovac Nelson Mandela. Tim rečima – srećno!
Nastavak sledi