Dvadeset devetog novembra predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski je po prvi put spomenuo mogućnost da se Ukrajina odrekne (privremeno) teritorija koje Rusija drži pod svojom okupacijom. Drugim rečima, on je ponudio put kako da se okonča „vruća faza rata“, gde bi preostala teritorija Ukrajine ušla u NATO, ostatak bi „privremeno“ bio prepušten Ruskoj Federaciji, dok bi sam NATO nastavio da formalno priznaje celokupnu teritoriju Ukrajine. Što se tiče teritorije koja bi ostala pod ruskom okupacijom, ona bi bila potom povraćena diplomatskim merama.
Ovo je dramatičan obrt u odnosu na „Plan od 5 tačaka“ koji je samo četrdesetak dana pre toga predstavio pred Vrhovnom Radom u Kijevu. Tada, on je odbio bilo kakve teritorijalne ustupke, i tražio da Ukrajina dobije pozivnicu za ulazak u NATO, jačanje ukrajinske odbrane od ruskih snaga, uključujući dobijanje dozvole od saveznika da koriste svoje oružje dugog dometa na ruskoj teritoriji, i nastavak vojnih operacija Ukrajine na ruskoj teritoriji kako bi se izbeglo stvaranje „tampon zona“ u Ukrajini, odvraćanje Rusije instaliranjem „ne-nuklearnog“ oružja na teritoriji Ukrajine, uključivanje EU i SAD u odbranu kritičnih nacionalnih resursa i njihova zajednička upotreba. Ovo poslednje, uz ponudu da Vojska Ukrajine nakon rata zameni neke od američkih trupa na teritoriji Evrope, je jedino što je Kijev ponudio Zapadu, dok je sve ostalo po tom planu bilo na Zapadu da uradi. Uz neka poslovična odobravanja i glasna razmišljanja, Zapad je ovaj plan uglavnom neformalno odbio. Sa neke strane ovo je i razumljivo. Zapad se veoma čuvao sve ovo vreme da ne postane strana u (direktnom) sukobu, jer bi to moglo voditi nuklearnoj eskalaciji. Jedino što se materijalizovalo je bilo odobrenje upotrebe oružja dugog dometa na ruskoj teritoriji, koje je potpisao sadašnji predsednik SAD Bajden, verovatno pre kao meru „zagorčavanja života“ Donaldu Trampu na početku mandata, nego zaista podršku Ukrajini. Rusija je sa svoje strane momentalno odbila plan, poručujući Zelenskom da se „otrezni“.
OBRT ZELENSKOG
Dakle, nova poruka predstavlja dramatični obrt u odnosu na prethodne stavove oko neprihvatanja ruske okupacije, i sama predstavlja reakciju na pobedu Trampa u SAD. Imajući u vidu široko rasprostranjene spekulacije oko toga da će Tramp ponuditi Rusiji zadržavanje teritorija koje drži pod kontrolom za mir u Ukrajini. Zelenski je i rekao da planira da sa Trampom radi direktno kako bi održao podršku SAD Ukrajini. Ali, ni sam Zelenski nije ovo ostavio kao čvrstu poziciju.
Sa druge strane, prema nekim izvorima, unutar EU se sve više razmišlja o nekom modelu „dve Nemačke“ kao rešenja za Ukrajinu. U nekom smislu, predlog Zelenskog to i odslikava. Ali jasno je da ovde moraju da postoje određene modifikacije, pošto oblasti Ukrajine koje je Ruska Federacija anektirala nisu nikakav samostalni entitet, već ih Rusija smatra svojom sopstvenom teritorijom. Dakle ovde je pre svega reč o nekom uvažavanju realne slike na terenu u cilju uspostavljanja primirja, i operacionalizacija saradnje sa teritorijom koju kontroliše Ukrajinska vlada, dok će se formalno priznavati Ukrajinski teritorijalni suverenitet i integritet.
Očigledno, i Ukrajini i Zelenskom je u svemu ovome najbitnije da ostatak Ukrajine dobije neku vrstu Zapadnih bezbednosnih garancija, upravo ono što je Zapad izbegavao sve vreme. Direktna involviranost kroz bezbednosne garancije mogla bi da znači mogućnost nekog budućeg rata sa Ruskom Federacijom. Kako je kolega Nenad Radičević nedavno pisao u Novom Magazinu, pogotovo nakon ruskog ispaljivanja hipersoničnih raketa na teritoriju Ukrajine, postoji sveobuhvatan strah u Evropi od nuklearne eskalacije. Upravo je to bio i verovatni cilj Moskve, i odgovor na Bajdenovo odobravanje korišćenja dalekometnih projektila.
Dakle, veoma je upitno da li će Zapad načiniti isti pristup kao i sa nekadašnjom Zapadnom Nemačkom, koja je jedina država koja je ikad ušla u NATO sa nerešenim teritorijalnim pitanjima. Ipak, stvaranje NATO i ulazak Zapadne Nemačke u Alijansu su na neki način i bili svrha NATO, u kontekstu polarizacije sa tadašnjim SSSR-om. U slučaju Ukrajine, može se reći da to do nove faze rata i direktne ruske invazije Ukrajine, to ni nije bio stav većine evropskih članica NATO. Za njih ulazak Ukrajine u NATO, pa ni u EU do tada nije bio opcija. I teško je misliti da to zaista može da se promeni. Čak i ulazak u EU i otvoreni pregovori su u ovom trenutku više posledica šoka i prethodnog stava većine država članica Unije, odnosno nedovoljne podrške Ukrajini i osećaja krivice. Ali realnost kuca na vrata, i mnogi se pitaju šta bi eventualno članstvo Ukrajine u EU značilo za koheziju nekih politika, na primer, Zajedničke poljoprivredne politike.
RUSKA POZICIJA
Ali ima još jedan činilac u ovoj priči, a to je Ruska Federacija. U ovom momentu nema nikakvih indicija da je Moskva uopšte zainteresovana za bilo kakve ustupke i odustajanje od nastavka rata. I dalje se vodi bitka za Pokrovsk, koji je sam Zelenski opisivao kao „novi Bahmut“. Bez većih dodatnih pojačanja na Donjeckom frontu, koja su ključna za brza napredovanja, Rusija polako „melje“ odbranu Ukrajine u ovom gradu. Značaj grada je ogroman. To je ključno logističko čvorište za snabdevanje i pokrete Armije Ukrajine, i procenjuje se da u slučaju njegovog pada postoji mogućnost raspada čitave ukrajinske linije fronta i otvaranje puta ka gradovima Dnjipru (Dnjepropetrovsk) i Zaporožju, te za izbijanje na levu obalu Dnjepra. Sa druge strane, ruska strana, bez obzira na posledice rata, verovatno očekuje i slabljenje pozicije Ukrajine u smislu dalje zapadne podrške, kako novčane tako i vojne. Očigledno je da im se ne žuri nigde. Teško je i za pretpostaviti da bi Moskva prihvatila bilo kakav ulazak ostatka Ukrajine u NATO i zapadne garancije. U tom smislu je Kremlj uvek bio jasan, Ukrajina mora biti neutralna u najboljem slučaju, i bez vojnog poraza na terenu, stav se verovatno neće promeniti.
U prilog tome svedoči i jedan dokument Ministarstva odbrane Ruske Federacije, koji je procureo na ruske internet stranice i koji izgleda prilično verodostojno. Taj dokument sadrži navodni plan Ministarstva odbrane za rešenje sukoba u Ukrajini i on se sastoji iz tri tačke. Prva je da su okupirane oblasti trajno teritorija Rusije i samim tim nesporne (verovatno uključujući tu i Harkovsku oblast), drugi je da oblasti na zapadu – pre svega Ivano Frankivsk i Lvovska oblast mogu da se definišu kao neka vrsta „tampon zone“ o čemu bi se pregovaralo sa zapadom, dok bi ostatak Ukrajine bio neka državna tvorevina koja bi trajno bila „okrenuta ka Rusiji“. Moglo bi se reći da je ovo neka ekstremnija vrsta tumačenja ruskog stava, ali ne odudara od onog što Moskva suštinski želi.
BLISKI ISTOK
Tako da od ponude Zelenskog, i sa ove strane, nema ništa. To je samo platforma namenjena zapadu i SAD, a ne Ruskoj Federaciji. Koji će biti konačni oblik, to je pitanje. Ne postoje nikakve indicije da će Rusija odustati od ratnih operacija, mada će možda prihvatiti neke razgovore koje bi inicirao Tramp. Međutim, ako sagledamo širu sliku, pogotovo sa situacijom na Bliskom Istoku, Moskva može da bude zadovoljna. Dalja eskalacija u ovom regionu odvraća pažnju zapada od Ukrajine, normalizuje situaciju u smislu da vesti o ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima više nisu neuobičajene i ne proizvode šokiranost kao što je to bilo 2022. i 2023. Drugim rečima, ako nisu u ekonomski i politički slomljeni (a nisu, naprotiv), Rusi nemaju razloga da odustanu od trenutne strategije. Još jednu stvar treba uzeti u obzir: Tramp je u prethodnom mandatu povlačio čitav niz radikalnih poteza, pre svega u smislu odnosa sa partnerima, ali nije otpočeo ni jedan sukob. Iz toga bi se dalo zaključiti da će on biti oprezan sa nastavkom podrške Ukrajini, odnosno da će biti uzdržan kada je reč o radikalnijim rešenjima. A da ne spominjemo to što je uvek pokazivao sklonosti ka saradnji sa Putinom, i da je bio žestok kritičar postupanja Bajdenove administracije prema ratu. Njegovo obećanje o brzom okončanju rata takođe treba uzeti sa rezervom. A poslednje Bajdenove odluke oko upotrebe projektila dalekog dometa mu pružaju i odličan izgovor u slučaju neuspeha.
Naposletku, šta treba očekivati u sledećim mesecima. Ukrajina je shvatila da zavisi od novog predsednika SAD i napravila je korake napred. Verovatno je da će neki pregovori, na nekoj od neutralnih teritorija, biti inicirani (npr. ponovo u Turskoj) i moguće da će biti tajni. Tu postoji mogućnost da, ako ukrajinska strana bude nepopustljiva, da će Tramp biti tvrđi prema njima. Drugim rečima, ako Rusija ponudi rešenje koje je radikalno sa Kijev, ono neće biti prihvaćeno. Samim tim, rat će se verovatno nastaviti, bez nekih spektakularnih obrta, dok će se ukrajinske pozicije gradualno urušavati. Ukrajina neće dobiti zapadne garancije, a do rešenja baziranom dve Nemačke najverovatnije neće doći sada, mada će biti postavljeno na sto.
Autor je viši saradnik ISAC fonda